Francuska revolucija ološa (1)

Izgovorene su kodne mitološke reči – „nacionalno pitanje“, “ Kosovo“ – kolektivno nesvesno je momentalno reagovalo i stvari su po ko zna koji put krenule svojim neizbežnim tokom.

Nakon pauze od četrdeset i pet godina, srpska se truba ponovo začula sa Kosova, Srbija ponovo nije bila mala jer je triput ratovala, Vojvoda Sinđelić, srpski sin od Resave ravne, ponovo je zaklinjao Srbe kako valja za slobodu mreti, partizani su ponovo otišli u partizane, četnici su ponovo počeli da oštre kame i da se spremaju za pokolje.

Histerija koja je tih godina obuzela Srbiju – kojoj su podlegli i mnogi docniji „demokrati“ i „emancipatori“ – po intenzitetu se mogla uporediti samo sa histerijom koja je nastala posle Aneksione krize iz 1908, samo što ovoga puta neprijatelj nije bila Austrougarska nego dojučerašnji „bratski narodi“. Formalno uvođenje višepartijskog sistema, bilo je puka pseudomorfoza: novouspostavljeni režim Slobodana Miloševića u najmanju ruku je bio (i do kraja ostao) isto onoliko represivan i autoritaran kao i prethodni, socijalistički.

Jedna stvar je zajednička za sva pseudomorfološka društvena uređenja i sve režime koje su se smenjivali u Srbiji – svi su bili katastrofalni i svi – ponekad u većoj, ponekad u manjoj meri – autoritarni. Miloševićev režim i njegova nepočinstva, za koja, po meni, Milošević snosi odgovornost isključivo kao operativac na terenu i izvršilac radova – taj bućkuriš svega najgoreg iz serije režima koji su mu prethodili – brzo je pokazao da komunistički totalitarizam nije najgore što nas je moglo zadesiti.

Totalitarizam je još uvek neka vrsta političkog sistema; raspad tog poretka – u našem slučaju bez ikakve ideje šta posle – ne samo da nije doneo demokratizaciju, već je za rezultat imao rasulo, konačni raspad ionako hronično nedovršene države i – na kraju – sunovrat u varvarstvo. Ako su u periodu između dva rata, ondašnji ideolozi svetosavlja, vladika Nikolaj, Najdanović, Spalajković, Vujić (i mnogi drugi) činili napore da verbalnim vratolomijama, nasiljem nad rečima i dovođenjem u vezu pojmova koji treba da budu razdvojeni – pagansko-organicističkom nacionalizmu daju privid kakve-takve dubine i duhovnosti, početkom devedesetih srpska „duhovna vertikala“ se srozala na najniže grane.

Ako je D. Najdanović, uprkos opčinjenosti mitologijom svetosavlja i trabunjanjima o „srpskom narodu kao svetom organizmu“, ipak uspevao da ideju svetosavlja sagleda kritički i čak da – proročanski, kako ćemo videti – ukaže na mogućnost političkih zloupotreba i opasnost od – danas dominantnog – „liciderskog pravoslavlja“, krajem osamdesetih i početkom devedesetih – kada su se na seoskim i palanačkim vašarima doista pojavila liciderska srca sa ogledalcima i slikama na kojima su, rame uz rame, stajali Sveti Sava, Karađorđe i Slobodan Milošević – na javnu scenu su nahrupili (sračunato) jurodivi tipovi, lumpenitelektualci i lumpenpesnici, velikani plaćene nekrofilije, saglasno kojima se srpski „narod dogodio“, saglasno kojima su Srbi „ostaci zaklanog naroda“, a Kosovo „teritorija koju je stvorila poezija i odreći se nje znači odreći se sebe, jer je na kosovu poezija pobedila istinu“.