Hajdučka kleftomanija

… kandidatura Nataše Kandić za Nobelovu nagradu za mir u slavskom pojasu i patriotskoj Srbiji doživljava kao udar na nacionalnu čast, poslušajte istinitu priču iz balkanske davnine koja će vam možda malčice pojasniti stvar.

Tamo negde, početkom XIX veka, u vreme kada su „mali, porobljeni, balkanski narodi“ počeli da dižu ustanke protiv Otomanske imperije u poodmakloj fazi raspadanja, živeo je u Grčkoj jedan monah koji se protivio „velikoj ideji“ i svakome ko je hteo da ga sasluša, savetovao da se uzdrži od nasilnog rušenja otomanske vlasti.

Pa, naravno, graknuće podmafozni patriot, i u pravoslavnom žitu je oduvek bilo (i vazda će biti) kukolja, taj je kaluđer – ime mu se zatrlo – zacelo bio izdajnik i turski plaćenik, neka vrsta onovremene Nataše Kandić, ali podfamozna fauna, po običaju neće biti u pravu jer rečeni monah svoju antiustaničku propagandu nije temeljio na Helsinškoj povelji, nego na čisto pravoslavnom sozercaniju, koje ću vam u karakternoj oskudici, izložiti u dibidus skraćenom obliku.

Kalogeros je, naime, smatrao – i javno govorio, dok ga (najverovatnije) nisu skratili za glavu – da oružani ustanci ne ubrzavaju, nego odlažu raspad agarjanske imperije – što se pokazalo kao tačno – i da je za male, porobljene, balkanske narode, najprobitačnije i najbolje rešenje da u miru sačekaju da se natrula otomanska konstrukcija raspadne sama od sebe, a da međuvreme iskoriste da porazmisle i da otklone greške (i grehe) zbog kojih su vaktile dopali ropstva i – naročito – da se ničem dobrom ne nadaju od slobode koju će im doneti hajduci i na grčkom zvani – kleftes.

Šta je pa monah imao protiv hajduka, tih balkanskih div junaka, proslavljenih i opevanih u narodnim pesmama? Eh, šta. Kleftis (mn. kleftes) na grčkom – neuporedivo preciznijem, pa ako hoćete i poštenijem jeziku od srpskog – znači naprosto „lopov“, na osnovu čega je prozorljivi monah izvukao razložan zaključak da se kleftes – kada oteraju paše, age i begove – neće odreći svog unosnog zanata i leba bez motike, da će još manje poraditi na afirmaciji slobode ličnosti i na tranziciji otomanske raje u građanstvo evropskog tipa, a da će sve to skupa za posledicu imati cementiranje i ovekovečenje političkog sistema orijentalne satrapije. Kao što vidimo budućnost – to jest današnja sadašnjost – je pokazala da je drevnom monahu svaka bila ka vladičina. Nevolja je u tome što su ondašnje vladike bile – a izgleda da su i vavek ostale – listom uz hajduke.