Srbija, Obećana zemlja mahnitog „obeležavanja“ svega i svačega, pompezno je „obeležila“ veličanstvenu pobedu u Velikom ratu, dočim je rezultat ( a valjda i ratni cilj) te pobede, stogodišnjicu stvaranja Jugoslavije, zvanični Beograd mudro prećutao, a poslove „obeležavanja“ prepustio serbskom novindžiluku, vazda ko zapeta puška spremnom za taj posao.
U prvi mah sam pomišljao da se ne pridružim horskom jugomrsomuđenju, a onda se predomislih, ne mogodoh da odolim, što reko doktor Šulc. Krenimo od početka. Da je ovde pameti – kao što je tradicionalno nema – stogodišnjica „veličanstvene pobede“ morala bi biti dan žalosti, ali stvarne, najdublje, ne isfolirane, KUD-ovske, ćepenačkopolitičke, jer da je Srbija još jednom pobedila onako kako je pobedila u Velikom ratu ostala bi dušmanima dužna 4% poginulih.
Kako sad to? Lako, brate. Cena „veličanstvene pobede“ – 52% muške populacije Srbije. Još jedna pobeda, to bi bilo, da vidimo 52+52 =104%. Nedozvoljeni minus, bato. Slava Bogu što tako ipak nije bilo, iako nije da se nije udarnički radilo na tome da tako bude, a i danas se radi, doduše u low profile-u, nema dovoljno rane i džebane.
Još su 1918. neki razboriti ljudi govorili (i pisali) da je budućnost države koja radosno prepolovi muško stanovništvo da bi učetvorostručila teritoriju neizvesna i mračna. Treba li uopšte reći da su svi ti svati brzo ućutkani.
Ako bi nad „veličanstvenom pobedom“ morala duboko da se zamisli i da se preispita, Srbija bi stvaranje (i trajanje) Jugoslavije trebalo da slavi i kuje u zvezde, jer bi, virtualnoistorijski posmatrano, sva sranja i svi pičvajzi koji su počeli u trenutku raspada SFRJota – i koji tek uzimaju maha, samo čekajte – krenula negde, 1923-4. Ili, možda, neko misli da bi Hrvati, Slovenci, Albanci i Bošnjaci radosno i na duge staze prihvatili mnogo gore srpske režime od onoga od koga su se, kada je kucnuo čas, otcepili.
Ovako je uglavljena – neki cinik bi rekao maskirana – u veću nadnacionalnu, državnu tvorevinu, od kojih ni jedna nije išla na ruku podnarednikovim i Apisovim sledbenicima, pogotovo ne ona druga, pregurala sedamdeset i kusur godina, za koje vreme je štošta izgradila, donekle se emancipovala i videla malčice sveta.
Moja malenkost, inače, nije jugonostalgičar niti je bila neki naročiti fan SFRJota, smatam, štaviše, da je krajnje površno preterano idealizovati SFRJot – svačega je tu lošeg bilo – ali još je pogrešnije zaboraviti da je Srbija, zajedno sa SFRJotom, bila deo Prvog sveta, da su njeni državnici, kad smo već kod „obeležavanja“, na „obeležavanjima“ veličanstvenih pobeda sedeli u društvu prvoligaša, a ne u magarećoj klupi i da čelična krila naše armije, MIG-ove 29 nisu prosjačili nego ih kupovali za gotove pare. Danas smo zemlja Trećeg sveta i niko nam ne može ništa, jači smo od sudbine, pa to ti je.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
