Jesen patrijarha

Pretpostavljam da su vispreniji među vama već iz naslova dokonali da će naša današnja kolumna biti posvećena spomeniku patrijarhu Pavlu koji je nedavno, kako se to kaže, svečano pušten u pogon.

Pravovremeno sam pogledao fotografije narečene skalamerije u novinčinama, ali o njoj nisam hteo kritički pisati u stilu penzionisanog zastavnika – po čuvenju – nego sam se u prošli ponedeljak tramvajem br 3 odvezao na mesto memorijalnog zločina. Imalo se tu, bogme, šta videti, mada je bilo bolje da se ništa nije imalo videti, no dobro, polako, krenimo redom.

Posmatran poizdalje, iz profila, sa nekih, da kažemo, tridesetak metara, rečeni spomenik najviše liči na kanalizacionu cev koju je zemljotres ili neka druga prirodna katastrofa deformisala i izbacila iz utrobe zemlje. Sa desetak metara već se vidi da se tu radi o humanuidnoj figuri, za koju bi neko neobavešten ili onaj naš Marsovac (je li već stigao u Bg) zacelo pomislio da vrši veliku nuždu u jednom statički vrlo neodrživom položaju.

Tek kad se spomenik pogleda upremase, vidi se – i to poglavito po kamilavci – da je tu reč o sveštenom licu, a treba se dobro primaći da bi se u bezobličnoj bronzanoj kaši – više po sećanju – prepoznale crte lica patrijarha Pavla. Odmah mi je bilo jasno šta je livac (ime i br. lk. poznati redakciji) hteo da kaže. Mora da je livac nekada davno, u mladosti video (ili čuo) da se angeli Božiji na freskama ponekad živopišu samo do struka, da bi odsustvo donjih delova tela ukazivalo na njihovu besplotnost, pa je naumio da i on to „izvede“ u bronzi, na patrijarhovom spomeniku i to prostom amputacijom telesne mase, što za posledicu ne ostavlja utisak besplotnosti nego nadobudne beslovesnosti.

Tek kad priđoh sasvim blizu, videh čuda i pokore – mandarine, bombonice, maramice, zavetna pisamca i ko zna šta sve ne još, koje su zadušne babe trpale u spomenikovo (namerno ne pišem patrijarhovo) krilo. U podnožju goreopisanog objekta, čikiljila su tri reflektoričića koji su glumatali tavorsku svetlost, a utisak totalne gnusobe opustošenja upotpunjavala je kružna leja nekakvih beličastih, sparušenih cvetova.      Ako je bronzana skalamerija prekonoć postavljena na mesto na kome da je bilo pameti nije trebala da bude, na mestu na kome je trebalo da bude nije više bio legendarni bife „Lasta“ nego se na njegovom mestu šepurio novorestoran pravoslavno-protestantskog imena St Mark’s Place.

Ne htedoh da popijem kafu u St Marku, nego je popih u nekom kafiću u Resavskoj gde se odadoh sledećim razmišljanjima. Ako jednog dana isplivamo iz okeana fermentiranih govana u kojima se davimo – u šta, inače, čisto sumnjam – spomenike poput ovog i (još gore) spomenike Drugog Rajha Referendumskog Lopova ne treba odlagati kao sekundarne sirovine – oni to već jesu – nego ih treba postaviti u Narodni muzej kao sredstvo očigledne nastave.