Kosovska saga 5

… pa u ozbiljnoj sagi posvećenoj Kosovu trabunjam o radio taksijima koji kasne i gologuzim đilkošima koji u bankama ne haju za red, a bezobrazluk pravdaju seljačkim sofizmima tipa „kome je stalo do reda, taj neka u njemu i stoji“, pa taman nemao nogu ili imao sto godina.

Ovoga puta krle22 nije bio ni polovično u pravu. Nisam ja onomad popizdeo zbog zakasnelog taksija i zbog vrućine (ne nasedam ja na toplotnoudarne histerije Nade dr Macure i moje omiljene žutare, Blica) nego zbog jakih bolova u takozvanim musculusima erectorima spinae (tako radi diskus hernija) koji u takvim prilikama nemaju snage da podupiru kičmu, pa čovek jedva stoji na nogama, a biva i da padne ko proštac.

Nakon što sam došavši kući popio brufen i nakon što mi je maser poprilično relaksirao pomenute muskuluse, momentalno sam se odao istraživačkom novinarstvu i napravio telefonsku anketu među poznanicima za koje sam znao da poslom često idu u Moskvu. Evo pitanja iz ankete: 1. Da li je na moskovskim ulicama moguće čekati taksi jedanaest minuta; 2. Sresti starkelju u šarenim, usranim gaćama i 3. Da li je moguće da tako odeven đilkoš uđe u neku banku i da se pride preko reda ubaštra na šalter?

Evo odgovora. Svi anketirani poznanici – uz ogradu da je Moskva velika varoš i da nisu zalazili po svim njenim budžacima – svi do jednog su rekli da ispred bolnica, aerodroma, štajgi i sličnih mesta, taksije uopšte ne treba zvati jer ih ima ko kusih pasa, toliko ih zapravo ima da mušterije vuku za rukave, a da – osim ponekog adolescenta – prizor muškarca odevenog u donje gaće nisu videli, a ako bi se neki takav baš i pojavio, pa pokušao da ide u banku, dežurni bankarski opričnik bi ga još na vratima šutnuo nogom u dupe tako snažno da bi preleteo na drugu stranu ulice.

Prekorednosti što se tiče, ispričaću vam svoje davno iskustvo. Iz Rusije. Sećate se da sam onomad pisao da se u ondašnjem Lenjingradu, sadašnjem Sankt Peterburgu i budućem (verovatnom) Sankt Vladimirovsku kasnih osamdesetih lako moglo krepati od dehidracije, da su se one barake za prodaju kvasa i (loše) kisele vode, iz nekog razloga su se zatvarale oko jedanaest AM, da se u retke restorane bez rezervacije nije moglo ući, a da u (takođe) retkim bakalnicima nije bilo ni nasušne votke, a kamoli flaširane vode.

Jedina slamka spasa behu metalne skalamerije-automati, isto tako retki, u koje ubaciš kopejku-dve, pa ti automat u čašu „đurovaču“ nacibulja neku bljutavu kiselu vodu sa limuntusom. Ali, kao i pred svim ostalim u ondašnjoj Rusiji – i pred tim automatima se otezao podugačak red. Strog, ali pravedan. Stoji napred neka babuška, iza nje klošar, iza klošara povisoki oficir Crvene Armije, iza oficira vrlo prepoznatljivo odeveni partijski aparatčik, i kagebejčik, iza kagebejčika još neki ljudi, a na repu reda moja rasušena malenkost.

Brzo to međutim ide. Ubaci se kopejčica, iskapi se vodica na dušak, pa i ja uskoro dođoh na red. A kakav sam prekoredni pičvjaz napravio, iako sam strpljivo sačekao svoj red i kakve to veze ima sa Kosovom, čitajte u sutrašnjem broju, jer prekardaših sa karakterologijom.