Kosovska saga, polufinale

Pa na posao. Iako srpske političke elite, svih vremena, društvenih uređenja (i boja) srpskom narodu i senatu gule kožu, zavrću mu uši i guze ga kao sansku kozu, još birvaktile su razvile jednu prevarantsku tehniku vladavne zasnovane na iluziji – na koju lakoverni srpski narod redovno, naseda, a koju vlasti (bez obzira na boju prenose jedna drugoj s kolena na koleno – da su država i narod neka vrsta ravnopravnih partnera i da vlasti ne bi – pu, pu, pu daleko bilo – nikada, nipošto i ni po koju cenu učinile nešto protiv „narodne volje“.

E, pa znate šta, tu su lončići pobrkani, tako to ne ide, valjda bar to ne treba objašnjavati. U demokratskim državama narod, fakat, ima pravo da izabere vlast, ali kada je jednom izabere, momentalno gubi pravo da se kurobeca protiv odluka vlasti, zadržavajući pravo da vlasti kojom nije zadovoljan uskrati poverenje i na sledećim izborima izabere drugu. To se tako radi u uređenijem delu sveta, ali u Srbiji – jok. Naša vlast, recimo, (doduše pod snažnim spoljnim pritiskom) ozakoni adžuvansko pravo na gej paradiranje, to se delu srpskog, naroda, senata, sveštenstva i monaštva ne dopadne i – šta? Uslede kontragej parade, demoliranja Beograda, umlaćivanja adžuvana i policaja, a naša vlast (namerno koristim jedninu) deset godina stiska muda da razjuri izgrednike i da adžuvanima obezbedi ustavno pravo.

Ovaj sam primer naveo, ponajpre da obradujem Palmu, a potom zbog pitoresknosti, ali sličnih primera je tušta i tma. I upravo zato sam u prethodnim nastavcima ove sage pisao o stilu vladavine Petra Velikog – zbog promenjenih okolnosti danas, naravno, neprimenjivom – ali nemojte imati iluzija: i sve današnje bogate i moćne države rade na istom, donekle umekšanom i sofistikovanom principu, što će reći da narodi i senati mogu do mile volje da protestuju i arlauču protiv svojih vlasti, ali kada vlast nešto odluči da sprovede u delo, tako ima da bude, a ako se neko nasilno usprotivi državnim odlukama, taj ide u mardelj, a bude, bognem i degeneka, off the record, razumljivo.

Zašto se u Srbiji radi dibidus suprotno nije toliko velika tajna kao Srbija. Evo zašto: iz obostrane (kratkovide i tupoumne) računice i srpskog naroda i senata i srpske države i državnika, koja se, na kraju i jednima i drugima olupa o glavu, ali koga briga, znamo da su i srpski narod i senat i srpska država i državnici zagledani poglavito u prošlost – eventualno u danas , ne novine, nažalost – i da za budućnost ič ne haju.

Srpski, dakle, državnici tolerišu narodni murdarluk i samovolju sve do granice dok im to ne ugrozi esnafske interese, a srpski narod i senat za uzvrat tolerišu bahatost, raspojasanost, raznorazne marifetluke, laganja mašćenja i lopovluke vlasti, sve dok tikva ne pukne i dok se vlasti ne dokopaju neki drugi koji nastavljaju po starom. Prekardaših, a u svetu nedelju ne valja prekardašivati, Finale u sutrašnjem broju.