Kritično ubrzanje

Pre nego što zavirimo u račun, sledi napomena: držeći blokče i mastiljavu olovku u ruci, Rade je tu sudbonosnu rečenicu izgovarao otprilike deset minuta pre fajronta u „Brezi“. Obratite pažnju na tajming.

Imali smo, ukratko, svašta, a fajront se mic po mic bliži, nezgodna je okolnost što su umesto kad Rada – kod koga je moglo i „na crtu“ i na „dođem ti“, a umeo je, dobričina kakav je bio, dug i da „otpiše – blokče i mastiljava olovka u Rogonjinim rukama, a kod njega, kao što smo se hiljadama puta uverili i nikada nismo izvukli pouku, ima „crte“, ima i „dođem ti“, ali nema „otpisa“.

Evo šta (između ostalog) piše u Rogonjinom blokčetu. U petak je grupa zakrabuljenih N. N. lica pajserima porazbijala glave Borka Stefanovića i dvojice momaka koji su mu pritekli u pomoć. Borko se, inače, u Kruševcu obreo političkim poslom, pa je – ko god da „stoji“ iza napada – razbojništvo poprimilo političku „konotaciju“, s pravom, jer ni najveća budala neće (hm, da li baš neće) reći da je Borko imao neke „neraščišćene račune sa kruševačkom mafijom“.

Borko je, pak, u pomalo biblijskim tonu izjavio da krv sa njegove glave pada na Vučićevu dušu, na kojoj će – ukoliko se N. N. počinioci promptno ne savataju i ukoliko im se posle podužeg uturanja muda u procijep još promptnije ne izrekne maksimalna kazna – vo vjeki vjekov i ostati. Tako to ide. Onaj ko ima apsolutnu vlast morao bi da zna (iako to, najčešće ne želi da zna) da uz nju ide i apsolutna odgovornost.

Prepustimo organima gonjenja da rade svoj posao, a mi se pozabavimo politikom masovne psihotizacije kojoj su, da ne bude zabune, pribegavali svi srpski režimi – bez ijednog izuzetka – aktuelni je samo sprovodi brže, jače i bolje.

Primamljiva je ta politika, vrlo je unosna, teško joj je odoleti, a što je u slučaju Srbije najvažnije – ne zahteva ama baš nikakav rad, sve što psihopolitičari treba da urade jeste da beslovesnu masu razjare paljevinom „srpske robe“ u Kačaniku – uzimam najsvežiji primer, inače ih je legion – i tako gnev sa svojih brljotina i strašnih problema u kojima Srbija grca, prebace na neprijateljsku teritoriju.

Nezgodna strana permanentne razjarenosti je što se njome može manipulisati i što se može kontrolisati samo dok je u fazi ekspres lonca, ali iz istorije znamo da svaki ekspres lonac teži da postane lokomotiva i obično to i postane.

Gde je granica posle koje ekspres lonac postaje lokomotiva? Teško pitanje. Fluidna je ta granica, teško uočljiva i ne nalazi se u prostoru nego u vremenu, u trenutku kada Visoki Mašinovođa uvidi da lokomotivu ne može zaustaviti mirnim putem, pa – šta će kud će – pokušava da zajebe centrifugalnu silu i izvadi stvar dodatnim ubrzavanjem zahuktale skalamerije. E, negde u tom trenutku iz ložišta lokomotive izlazi Rogonja, obmotan Sebastijan Kurtz bodljikavom žicom i drekne: skidaj gaće.