Krug/soba/večnost (1)

Svi putevi koji vode u carstvo nebesko uski su i sva su vrata ka tamo tesna, put, međutim, kojim je prošao Vuković Miodrag (1947-2013) bio je jedan od najužih, a vrata kroz koja je u Carstvo nebesko ušao, behu jedna od najtešnjih u nerazgranatoj mreži puteva u Carstvo nebesko u Crnoj Gori (i Brdima) gde su i zemaljski putevi teško prohodni – zimi pogotovo (prokletstvo Šavnika!) – i u kojoj je i Vladika Rade morao dobro poviti grbaču ne bi li se na krlak provukao kroz dveri biljarde – tako sam, rekoh Popoviću, pomislio kada mi je Vujošević telefonom, javio da je Vuković (posle duže i teže bolesti, pretpostavljam da je tako pisalo u Pobjedi) umro – kako se u takvim prilikama kaže – a da je samo nekoliko dana pred smrt, sa njim, Vujoševićem, u bolničkoj sobi razgovarao o stripovima Andrije Maurovića, ni o čemu drugom, o Starom Mačku, ako me pamćenje ne vara, za tačnost informacija ne odgovaram. Ta crna vest bila je samo delimično tačna – napisao sam u e-mailu Jergoviću, koji sam potom izbrisao – novine malo malo pa objave vest Elvis je živ – napisao sam sutradan u pismu Kukiću, koje nisam poslao – ko još šalje pisma? – pa niko razuman, pisalo je u neposlatom pismu, ne veruje da je Elvis ustao iz groba (ili da nikada nije nije ni umro), zašto bih ja poverovao u besmislicu da je Vuković mrtav, bar u smislu totalne anhilicije njegove ličnosti, koji se ovde, pod uticajem doktrine marksizma-lenjinizma – duboko uvrežio. Neću da kažem, kazao sam sutradan Raičeviću u bašti hotela Moskva – i dodao da bih, da je ikako bilo moguće, ipak najradije tako kazao – da Vuković u jednom momentu nije definitivno prestao da diše, da mu srce nije prestalo da kuca i da mu se koža u kritičnom momentu nije osula takozvanim mrtvačkim mrljama, ali bar ti dobro znaš, dodadoh, da Vuković nije puno držao da pulsa, sistola, dijastola, transaminaza, pritiska, disanja, telesne temperature i ostalih – ne znam kako da ih nazovem – nazvaću ih mahnitanja – metabolizma koji je Vuković, doduše, uvažavao, kao i sve ostalo živo i neživo na ovom svetu, ali za koji suštinski nije davao ni pet para. Pa ne možeš voditi računa o šuljevima, peristaltici creva i želudačnoj flori i napisati priču Soba, recimo, koja je i mene, ovako raslabljenog, čim sam je – još pre nego što sam upoznao Vukovića, pročitao prvi put (pa onda deset puta zaredom) donekle odučila od izmećarenja krvotoku, hormonima i ostalim tricama i kučinama sa unutrašnjim i spoljašnjim lučenjem. Nama, rekoh potom, životi prođoše u lučenju i izlučivanju, ali Vukovićev život, ne, Vuković je lučio samo neophodni minimum. Raičević je isto mislio.

Dok je naš kolumnista na odmoru, objavljujemo odlomke iz njegovog romana „Totalna anestezija“