Nije to, rekoh, bila slabost, bila je to sila. Nije li rečeno, takođe rekoh – sila moja se u slabosti pokazuje savršena.
Sila Duha i oganj nepropadljivosti, rekoh potom – onda ustadoh i prekrstih se pred zblanutom klijentelom bašte hotela Moskva – behu sasvim obuzeli Vukovića i tada se neminovno pokazala slabost ljudske prirode, ali to ne znači da je u njegovom telu, osim nasledne, Adamove, bilo ikakve druge bolesti, hajde da promenimo temu. Hajde, reče Raičević.
Vukovićeva proza, rekoh – koju sam temeljno iščitao i proučio pre nego što sam upoznao Vukovića, a o kojoj moram govoriti jer je ovo ipak predgovor, a ne teološki traktat – visoko je odskočila iznad žalosnog proseka istog onoga momenta kada je objavio svoju prvu priču i tom pričom – bez prethodno objavljene knjige – dospeo u Antologiju (jednu od boljih) takozvane srpske proze LJubiše Jeremića, u čiji je knjižni blok Vukovićeva priča – prethodno publikovana u glasilu UK SSOS, Student – bila umetnuta kao ispresavijana novinska stranica.
Zanemeli su svi koji su sredinom sedamdesetih pročitali te antologijske priče – tout Belgrade litteraire je brujao o njima – a onda je, na duži period, zaćutao Vuković. Nije on – i to s pravom – davao pet para na književnost, iako ju je beskrajno voleo. Uopšte nije ni želeo da bude pisac, naročito ne poznat, nerado je pisao, isključivo u krajnjoj nuždi i pod stravičnim pritiskom. Slutio je poput svih mistika – a Vuković je bio mistik samo to nije znao, a i da je znao ne bi priznao (najbolji mistici i ne sanjaju da su mistici) – da je pisanje, ako mu se pristupi u Duhu istine, a ne samopotvrđivanja i slavoljublja, u stvari otvaranje Pandorine kutije, razotkrivanje strukture sveta, koji jeste iluzija i boflu, ali od koga, za života, nemamo boljeg, a taj i takav svet baš ne voli da se čeprka po njemu i da se njegove vašarske prevare iznose u javnost.
Pišući sporo, malo i retko, Vuković je produžavao život – iškolovao decu, dočekao penziju – a opet je napisao dovoljno. Taman koliko je trebalo, dodadoh. Imao je on osećaj za meru. Dokazaću ti, rekoh – i naručih dva hladna piva – na banalnom primeru iz priče Putopis – u kojoj ponekad, u oskudna vremena, kad nemam para da odem u Crnu Goru, provedem ceo godišnji odmor – kako je Vuković dokazao da su najočiglednije stvari u stvari najneprimetnije. Poslušaj rečenicu: Pivo koje je pred njim, sve se brže topli. Vetri iz njega sve: sa hladnošću nestaje i ukus i boja.
Dok je naš kolumnista na odmoru, objavljujemo odlomke iz njegovog romana „Totalna anestezija“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
