Kubatura kruga dvojke

Uz napomenu da termini „napad“ i „odbrana“ spadaju u nastavu Vojne akademije, podsećam Vesnu – iako to ona sigurno zna – da „krug dvojke“nije nikakav stvarni toponim, a još manje vrednosna kategorija, nego jedan od „bisera“ čemerne novinarske imaginacije, lansiran šezdesetih ili sedamdesetih godina prošlog veka i da, otuda, ne vidim ni jedan jedini razlog da o tom imaginarnom „elitnom“ toposu definisanom tramvajskom linijom ne pišem kritički, sarkastično ili posprdno, u zavisnosti od povoda i raspoloženja.

Stvar bitno drugačije stoji sa antiratnom Drugom Srbijom iz devedesetih i ličnostima okupljenim oko Beogradskog kruga, ali ja o toj Drugoj Srbiji i takvom Beogradskom krugu nikada ništa loše nisam rekao ili napisao pa mi nije baš najjasnije čime sam to Vesnu iznervirao, tim pre što se pojam „Druga Srbija“ od ratnih devedesetih naovamo proširio na mnogo brojniji krug ljudi, stvari i pojava, praktično na sve muškarce i žene koji ne dele sumračni svetonazor takozvane Prve Srbije, a i tu se – po prirodi stvari – našlo svakakvog karišika.

Siguran sam, međutim, da je Vesni kao dan jasno da ja – kad god napišem „Druga Srbija“ i „krugovi dvojke“ – mislim (isključivo) na iz tih krugova ponikle ličnosti i politike koje su posle dvehiljadite prigrabile vlast ništa manju od Vučićeve i koje su nakon Đinđićevog streljanja – sve špricajući kokoške, osemenjavajući krave (i sekretarice), uvlačeći se narodu u dupe i zavlačeći ruku u narodni džep – u rekordnom roku vratile Srbiju na izrovanu seosku džadu orijentalne inercije, populizma i korupcionaškog srpstva i identitetstva.

Mene, recimo, nije nerviralo kad je Vesna žestoko plajpičila iste te „krugove“ – čijem je (zasluženom) strmopizdu predvodeći eskadrone „belih listića“ – i te kako doprinela, kao što me nije nerviralo ni kada je u Vučiću videla političkog princa na belom konju, kao što me, nadalje, nije nerviralo ni kada se u Vučića razočarala, kao što me neće iznervirati ni kada se nekim (nečim) ponovo oduševi i kao što me, najposle, nije iznerviralo ni to što se iznervirala zbog stvari koje nisam rekao, ali i nekih koje je i sama govorila. Iznerviralo je Vesnu i to što sam Beograd nazvao „megakasabom“, ali reč ne povlačim, svejedno što „uglađeni Zagrepčani (i drugi) o njemu (Beogradu) govore s respektom i što im nedostaje kultura kruga dvojke“. Ne dolaze oni, Vesna, zbog „kulture kruga dvojke“, nego zbog Picinog parka koji se – viđi vraga – takođe nalazi unutar kruga dvojke. I da, umalo da zaboravim, siguran sam da Vesna zna da provincijalizam nije položaj u prostoru, nego stanje duha.