Kud dalje

Nije to, međutim, bio kraj mojim iznenađenjima. Nakon što sam popio kafu i pozvao redakciju da vidim o čemu se radi, doznadoh da je u beogradskom izdanju Danasa izašla kolumna koja je i trebalo da izađe.

Bila je to sjajna prilika za ispredanje priča o umešanosti prstiju nečastivog i kovanje teorija zavere, koju, naravno, nisam iskoristio jer sam pod snažnim uticajem uncle Keitha Richardsa skloniji da takva zamešateljstva objasnim kratkom, efektnom (i većini slučajeva primerenom) rečenicom – shit happens, pa mi preostaje samo da se uvaženom provincijalnom publikumu izvinim zbog nepravovremenog i neobjektivnog informisanja, pa da zaključim – šit se dogodio, a život ide dalje.

Ali kud da krene? Nakon ubistva Olivera Ivanovića i pansrpskog delirijuma koji je promptno usledio, po ko zna koji put se pokazalo da je vekovna srpska politika rušenja postojećih, gradnje nemogućih mostova i gordog zatvaranja vrata dupetom, životu u Srbiji dibidus suzila manevarski prostor, tako da se u Srbiji – a donekle i po njenoj okolini – sve odvija po sili primalnih nagona, nužnosti i niskih strasti, svega dakle onog razornog po društvo, što bolje uređene države stavljaju pod (bar delimičnu) kontrolu, a što pseudodržava Srbija (svih vremena i svih boja) udarnički podstrekava i raspiruje.

Još u osvit nezavisnosti lažne države – koju su Referendumski Lopov & ahbabi pokušali da osujete štampanjem kontrabedževa na kojima je pisao „Kosovo je Srbija“ – pisao sam da će se vrlo brzo pokazati da (nadoknadivi) gubitak suvereniteta nad delom kosovske teritorije – nad kojim, ruku na srce, izvan kruga od dvesta metara oko žandarmerijskih stanica i kasarni nikada nije ni bio efektivno uspostavljen – za rezultat imati fatalni (i nenadoknadivi) gubitak vremena i širenje političkog rasula i društvene entropije po teritoriji takozvane „uže Srbije“, što se pokazalo proročanskim, ali džaba, u Srbiji su na ceni i u obzir se uzimaju samo proročanstva koja proriču ubistva knjaževa.

Famozni Status quo, za koji se zalažu crkva, pseudodesnica i „patriotski“ intelektualci (šteta što i oni nisu štampali bedževe), a na kome – pretpostavljam iz obzira prema crkvi, pseudodesnici i patriotskim intelektualcima – udarnički radi i Aco Srbin (kao što je isto pre njega radio JexS) samo je produžavanje agonije i gubljenja vremena, koji neće – kako se gorenabrojani nadaju – potrajati petsto godina, dok nam Rusija (ili Kina) ne vrati Kosovo, nego će sve to završiti kao što je završio onaj romaneskni ruski general koji je na samrti lekaru besno govorio. „Neću da umrem, Pavle Afksentjeviču, razumete li vi mene – ne-ću!“