Lažna vest

Bacite, dame i gospodo, pogled na grbove bratskih, pravoslavnih zemalja – Rusije i Crne Gore – na kojima su državni orlovi namalani u podobiju takozvanog poleta, dakle čili, odmorni, širom raširenih krila. Takvi orlovi ulivaju optimizam, a jok ovaj naš, pokisli, pokunjeni i kao zanemogli. Toliko o heraldici. Sada natrag na temu. Na raskole.

Pronese se ovih dana po beogradskoj čaršiji i mahalama vest da se protiv Overlorda Vučiča sprema nekakav podmukli “udar”. Kao glavni “udarnici” označeni su Oliver Antić i ona vrdalama Cvijan, koji je svojevremeno i u velikom stilu Jego ex Sijatelstvu i DS-u uopšte spustio poveliki Crven Ban. Posle se udomio u SNS-u, ali je – sudeći po recentnim tvitovima – i tamo počeo da muti vodu. Tog momka baš ne drži mesto ili je hronično nezadovoljan svojim mestom u svetu, vrag bi ga znao. Srpska javnost, već oguglala na dramatične, da ne kažem dramoserske vesti iz “državnog vrha”, nije se nešto naročito uzbudila, ali Oliver Antić jeste. Lažna, da kažemo, vest zatekla ga je u Rimu (u kome saglasno Overlordovoj nameri da skreše džabaluk-putovanja ne bi trebalo ni da bude), pa se consigliere Antić oglasio iz Večitog grada. Kakva pobuna, kakvi bakrači – ciknuo je dr prof. sa obale Tibra – pa on i Vučić su “već trideset godina na istoj strani“, takoreći u istom stroju. I ne samo da se oglasio, Antić je srpskom narodu i senatu obznanio da je ovlastio svog advokata da promptno utuži sve žutare koje šire lažne vesti i uznemiravaju narod.

Da ne bih bio tužen, izjavljujem da verujem Oliveru Antiću. Što se Famoznog tiče – za ostatak sadržaja u Danasu odgovara Panović – uveravam cenjeni publikum da Oliver Antić ne sprema nikakvu pobunu. Ali imam zamerke na hronologiju, tačnije – na trideset godina zajedničkog političkog delovanja Vučića i Antića. Vučić se, fakat, rano uključio u napredni pokret, ali je – ako Vikipedija ne laže – leta gospodnjeg osamdeset i trećeg imao samo trinaest godina, a ako me ne vara ni intuicija, rekao bih da je Antić u to doba bio član SKJota, što je stvar nespojiva sa Overlordovim weltanschaungom. Ali, ostavimo komendiju po strani, pa hladne glave razmotrimo stvar. Znamo, cenjeni publikume, čega ima tamo gde ima dima, a znamo i to da u Srbiji najviše istine ima upravo u glasinama. Srpska istorija nas, takođe, uči da srpskim velikašima uvek doakaju (prividno) najbliži. Počnimo od Karađorđa i Kodže Miloša, a zaključimo sa Jego ex Sijatelstvom i Đilasom. Ono između zanemarimo, jer je nebitno za našu priču. A u našoj priči se radi o (zlu)radosti koja na samu pomisao o mogućnosti Vučićevog pada obuzima srpske leve i desne takozvane intelektualce. Ne znam samo čemu se raduju? A još manje znam čemu li se nadaju.