Mitrovički igrokaz

… znali su još u momentu kada je spoljni Dačić blagoizjavio da bi bi on, da je na mestu El Suprema, „povukao potpis“, što je izazvalo grohotan smeh u redovima vrabaca pod strehom pustoline u Nemanjinoj koji odvajkada znaju da Dačić ima „kapacitet“ da povlači samo ono što mu se naredi da povuče.

Stvar je počela dodatno da se usložnjava kada su dan (dva?) potom vlasti lažne države zabranile ulazak na Kosovo uredno najavljenoj grupi visokih srpskih državnih dužnosnika u sastavu Marko Đurić, Nikola Selaković, Vulin – umal ne napisah Fon Klauzevic – i Kulturvukosavljević, a kada je Đurić srpskom narodu i senatu obznanio da njemu niko ne može zabraniti da po njegovoj zemlji Srbiji ide kud hoće i da će uprkos zabrani otići na „unutrašnji dijalog“, bilo je jasno da zvanični Beograd tendenciozno ide na to da Đurić bude što spektakularnije uhapšen. A zašto, bojim se da se to nikada neće saznati.

Vlasti, pak, lažne države su bivšoj državi-matici – koja si laska da je stvarna – u tom pogledu velikodušno izašle u susret primenjujući u S. Mitrovici vaistinu prekomernu silu sa sve „deset na jednoga“, pendrečenjem, suzavcem, šok bombama i provođenjem Đurića kroz prištinskog toplog zeca.

U Srbiji je sasvim predvidivo nastao žestok, ali strogo kontrolisan amok, kažem strogo kontrolisan zato što se država Srbija ovoga puta uzdržala od „samoorganizovanja“ grupica huligana koji bi popalili džamije i polupali pekare i poslastičarnice u vlasništvu Albanaca. Time je, je li, u svet odaslana poruka da smo, za razliku od varvara i terorista, Albanaca, mi, Srbi, mirni, civilizovani i dostojanstveni.

Ostavimo sad po strani filozofsko pitanje kakva se strategija krije iza goreopisanog igrokaza – mada podozrevan da je tu reč o „stihijskom pokretanju događaja koji posle izmiču kontroli“ (S-Jovanović) – pa načas razmotrimo dve neiskorenjive zablude srpskih političkih elita (svih vremena i svih boja), zabludu prvu – da pravila (teška reč, ali upotrebimo je u nedostatku preciznije) političke igre (tačnije loše režiranih igrokaza) koja važe i koja su (naopako) funkcionalna na Balkanu i u Srbiji, važe i funkcionišu i u ostatku sveta; i zabludu drugu – da ostatak sveta nešto naročito zabole Crven Ban ko je na Balkanu (i u Srbiji) „varvarin“, a ko „civilizovan“ i ko je u istorijskom pravu, a ko nije. Okolni svet sa balkanskim državicama, a naročito sa Srbijom fakat postupa igrokazno i licemerno, ali to bi se (možda) moglo promeniti samo ako bi se balkanske državice, a naročito Srbija, okanile politike igrokaza. U suprotnom se balkanske državice, a naročito Srbija, mogu samo ljutiti na globalno selo i u znak protesta odsecati Crven Ban, pa se posle žaliti na pad nataliteta.