Mučnina nedelje

Evo, recimo, bilo je dovoljno da odem na samo dva dana u Zagreb – pri tom sve vreme držeći preko interneta našu stvarnost na oku – da bih odmah na povratku zatekao drastičnu promenu na vrhu top-liste državnih neprijatelja br. 1. Ostavih Đida na toj poziciji, a u Utisku nedelje (predlažem Oliveri da emisiju preimenuje u „Mučnina nedelje) zatekoh Guzijana sa žutom majicom i „metom nacrtanom na čelu“.

Šta je Jeremić u međuvremenu zgrešio Vrhovnom Biću nisam stigao da se obavestim, ali je po ovdašnjem običaju ograjisala nedužna osoba, to jest Vukova supruga, koju je N. N. počinilac u sačekuši pred kućnim pragom naružio na pasja kola. Počinilac je, čuh, ubrzo savatan, ali je – pretpostavljam – još brže pušten.

Dobar deo Utiska nedelje bio je posvećen pitanju od 1.000.000.000.000 sendviča – ko će biti sledeći Oliver Ivanović? Kako stvari stoje, neko će zacelo skorih dana biti jer režimska propaganda ne zna (ili ne želi da zna) za zlatno pravilo Antona Pavloviča – prilagođeno „našim osobenostima“ – da meta postavljena u prvom činu (po pravilu na leđa, ne na čelo) nužno biva pogođena u trećem. Bez obzira da li je to bila namera postavljača.

Sada prelazimo na pitanje od samo jednog (i brojkama 1) sendviča: da li vam se povremeno, kao drugu Čung Vongu, događa da imate snažan utisak da se u Srbiji događaju stvari koje ne bi trebalo da se događaju i za koje se do relativno nedavno smatralo da je nemoguće da se dogode? DA, NE.

Siguran da ćete većinski zaokružiti DA prelazim na sledeće pitanje. Interesuje li vas možda zašto se sve to ipak događa. Evo (delimičnog) odgovora: to je zato što osobe koje su davale izjave tipa – „mi možemo i ono što ne možemo“ ili „mi ne možemo sebi dozvoliti da se obaziremo na realnost“ – nisu sprovođene u ludnicu nego su nagrađivane ovacijama.

Ali osobe su bile u pravu – graknuće dežurne drkadžije – u trenutku kad su nam oduzimali Kosovo, mi smo zaista morali da možemo ono što ne možemo i nismo sebi mogli dozvoliti da se obaziremo na realnost. Ahaaaa – tek će sad graknuti nebrejebivci – vidimo mi u kom grmu leži zec, kolumnista nas huška da priznamo Kosovo. Što je daleko od činjeničnosti. Sve bi se ovo što „nam“ se događa – a ne bi trebalo, a možda ni moglo da se događa – događalo sve da je lažna država priznata 1999, u trenutku potpisivanja Kumanovskog sporazuma. A evo zašto. Zato što smo propali u crnu rupu koju su naši preci udarnički kopali da u nju upadne realnost. Što reko Terminator – hasta la vista, baby.