Natpisi na Pinkovoj zgradi bili su proročanski, Goca Uzelac se nije ponovo dogodila, nije se vodila „ljubav umesto rata“, protestni menadžment je u poslednji čas odustao od „dnevnika slobodne Srbije“ ispred Mitrovićeve „fabrike laži“.
Željko je džaba krečio puštajući muziku sa razglasa, a Leka je docnije sa karoserije protestnog kamiona SNiS-u obznanio da odlazak pred Pink uopšte nije ni bio ozbiljno planiran, da je to bila samo dubara, takoreći šala komika, koja je u potpunosti uspela, a kao dokaz uspelosti Leka je prsnuo u grohotan smeh.
Siguran sam, međutim, da se Željko slađe nasmejao. A imao je bogme rašta. Zna on dobro – a istorija mu daje za pravo – da strmopizd režima (bilo koje boje) nema nikakvog uticaja na probitak ružičaste kompanije. Pink je, utuvite đuturumi, konstanta, režimi su promenljive vrednosti. Nema na vidiku – bar ne za sada – političke snage u Srbiji koja bi se odrekla tako razrađene propagandne mašinerije. Setite se šta je bilo posle petog oktobra? Već tamo negde osmog-devetog, petooktobarske glavešine su pohrlile na Pinkove proseravaonice. Pre toga su, inače – kao i sada – na Pink bacali drvlje i kamenje. I – šta? Puć, eto šta.
Sećate li se možda kako je Pink tih godina „izveštavao“ ili kako je izveštavao za Koštuničinog i JexS-ovog vakta. Ja ne! Poglavito zato što – osim u ekstremnim situacijama – Pink nisam ni gledao. Ali znate šta, Pinkovi programi su i namenjeni populaciji koja ništa ne vidi, ne čuje niti se ičega ne seća, a to su onih otprilike 65% koji glasaju za bilo koga ko je na vlasti, svejedno da li je to Tito ili JexS, Đinđić ili Vučić. Ili Boškić ili – zašto da ne – Đido.
Gnevni N. N. komentator mi skresa u brk iz dubina Podfamoznog da on ne želi da nezadovoljstvo leči samozadovoljavanjem i pritiskanjem gumba off na daljincu i poziva se na svoj vlasnički udeo u nacionalnoj frekvenciji. Formalno, N. N. je dibidus u pravu. Nacionalna bi frekvencija vaistinu trebalo da bude nacionalno dobro i da stoji izvan domašaja i uticaja partikularnih (čitaj partijskih) interesa.
Naš, međutim, ključni problem – koji se stalno previđa i zabašuruje – jeste to što srpske stranke (svih vremena i boja) čim se domognu vlasti momentalno okupiraju i privatizuju sva raspoloživa nacionalna dobra (nacionalna frekvencija je tu možda i ponajmanja šteta) i potom žare i pale dok ne pokradu, unište i obesmisle sve što stignu. Srpske pak opozicije (takođe svih vremena i boja, uključujući i aktuelnu) iz prikrajka čekaju svojih prosečnih deset godina vlasti i ne pomišljaju da nacionalna dobra – uključujući nacionalnu frekvenciju – vrate vlasniku, dakle naciji. Za šta bi se onda borili? Gde bi tu bio profit? Gde bi oni „bili tune“? Kako bi se, konačno, Goca Uzelac događala?
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
