Nemanjići obraza

Odmah prelazimo na stvar. Mislite li vi, pitam ja vas, da produkcioni i umetnički menadžmenti serije Nemanjići nisu dobro znali da je serija koju su pompezno najavili, sklepali i još pompeznije pustili u pogon, teško sranje dostojno amaterskog pozorišta iz Donjeg Pičkovca?

I te kako su to dobro znali, ali savršeno ih je boleo sebastijan kurtz, bez obzira što se – mimo menadžmentovih proračuna – dogodilo čudo polubiblijskih razmera, pa su se SNiS-ovi Kitaj Goroda i Eurromahale po prvi put u srpskoj istoriji ujedinili u oceni da je serija grdno sranje i da su grdne pare spičkane na grdnu budalaštinu.

Svejedno što se u Srbiji (za divno čudo) nije našao ama baš niko – bar ne da je znam – ko bi rekao da nije važno kako Nemanjići izgledaju, nego da je važno šta predstavljaju, menadžmenti su dobro znali da podnarednička metoda neće omanuti, pa su saborno ibretenije nad serijalnim sekundarnim surovinama proglasili zlonamernošću, nekompetencijom i pljuvanjem po svemu što je (srednjovekovno) srpsko.

Otišli su i korak dalje pa su drsko ustvrdili da je serija u stvari odlična, da je pravi bingo, da se, doduše, tu i tamo može naći poneka brljotinica, ali da će sve to biti ispeglano – pazi sad – u montaži. Verovatno je još uvek montiraju, ali nemojmo im smetati, prelazimo na pitanje od milion sendviča:

Mislite li vi da se u zemlji Srbiji nije mogli pronaći mnogo bolji scenarista i mnogo bolji reditelj (glumci su OK), dorasli oskudnosti istorijskog predloška i složenosti teme? Još kako su se mogli naći, ali evo u čemu je zvrčka – kompetentan umetnički menadžment ne bi bio po ukusu i volji investitora serijalnog sranja, pa je – kako „naš narod“ kaže – rupa našla zakrpu.

Idemo još dalje. Tvrdim, iako nemam dokaza, da produkcioni i umetnički menadžmenti serije – nazvani u naslovu Nemanjići obraza – ne samo da nisu bili u stanju da naprave nešto dobro, kao što i nisu, nego im to uopšte nije ni bio cilj. A šta im je onda bio cilj? Evo šta. Produkcionom menadžmentu cilj je bio da se investitoru uvuče što dublje u dupe, a umetničkom da namlati pare. U čemu su – u oba slučaja – u potpunosti uspeli.

E sad primenite gornju matricu na bilo koji projekat u Srbiji, svejedno da li politički, privredni ili kulturni, pa će vam biti malčice jasnije zašto u Srbiji ništa ne uspeva i zašto sve ubrzano propada. A ako vam JexS Tadić, Đilas, Vuko Jeremić i drugi pretendenti na presto slučajno kažu da i oni isto to misle i govore i da je za propast serije Nemanjići i uspeh Nemanjića obraza kriv A. Vučić, recite im da masno lažu i podsetite ih da su, serijalnosti (i ostalog) što se tiče, radili po istom scenariju kao i investitor i menadžmenti Nemanjića. Toliko za danas. Dosta je svakom danu… znate već.