Nesveto svetosavlje (4)

… umilenja i ponosa, a da u stvari niko i ne zna šta je u stvari to što poštuje i čime se ponosi. Zajedno sa mitologemima za svaku priliku, društvene tokove u Srbiji regulišu (i kanališu) mentalna strašila, poput Katoličke crkve, Evrope, zapada uopšte i mitološki mamci, kao što su, među ostalima, „istok“ i Rusija.

U toj beživotnoj istoricističkoj kaljuzi, u kojoj se događajima ne dozvoljava da prođu – ne u smislu da budu zaboravljeni, nego u smislu da budu postavljeni na svoje mesto u sledu istorije – u kojoj se minuli događaji održavaju i veštačkom životu i gomilaju u sadašnjosti, u kojoj se guranje prstiju u rane iz uvek sveže prošlosti i podsećanje na preživljene katastrofe, shvata kao vrhunac patriotizma, naprosto nema mesta za budućnost. Nepovratno zaglibljena u prošlosti, Srbija neprestano lebdi u sferi iracionalnog i neprestano se vraća na početak. Ta se nestvarnost – u kojoj postoji narod, ali u kojoj ne postoji društvo, što će reći zajednica slobodnih ličnosti – prikriva čestim promenama ustava i raznoraznim reformama, od kojih je svaka neuspešnije od prethodne. „Ima, štaviše, vremena“, piše Niče, koja uopšte nisu kadra da prave razliku između monumentalne prošlosti i mitske fikcije, pošto se iz prvog sveta mogu uzeti taman iste pobude kao i iz drugog. Ako, dakle, monumentalno razmatranje prošlosti vlada nad drugim načinima razmatranja, mislim nad antikvarnim i kritičkim, sama će prošlost trpeti štetu; čitavi njeni veliki delovi bivaju zaboravljeni, prezreni i teku dalje kao mutna bujica.“

U Srbiji ta (svesno) zaboravljena istorija, ta prezrena prošlost, ta mutna, podzemna bujica povremeno, štaviše u gotovo pravilnim razmacima, izbija na svetlost dana kao stihija (u vidu ratova, revolucija, prevrata, atentata) koja privremeno razara mrtve matrice, da bi te matrice vrlo brzo – kroz sledeću pseudomorfozu, čisto spoljašnje upodobljavanje imperativima realnosti – ponovo zagospodarile životom.

A da one suvereno gospodare, čak i nad onim političkim snagama u Srbiji koje se identifikuju, kao „evropske“ i emancipatorske dokaz je unutrašnje ustrojstvo tih stranaka, koje je podjednako autoritarno kao i u strankama „patriotske“ provenijencije.