Nikad i sad

Elem, pre neki dan se u novinčinama serbskim pojavila fotografija Dude Ivkovića u društvu NJega Vrhovnog i nekih (bar meni) N.N. lica, što je bio povod za izliv niskih komentatorskih strasti po takozvanim društvenim mrežama. Euromahalski komentatorluk je bio jedinstven u „oceni“ da se Ivković „prodao“ (pretpostavljam za nešto) i da je „izdao“ (koga i šta, nije precizirano).

Olja Bećković je tim povodom u prošlu sredu, u mojoj omiljenoj (iz dana u dan sve žućoj) žutari, Blicu, objavila tekst koji bi trebalo pročitati najmanje tri puta. Kaže Olja da joj je pun kufer mnoštva persona dramatis koje se NIKADA ne bi slikale sa ovim ili onim, koje NIKADA ne bi gostovale na ovoj ili onoj televiziji, koje NIKADA ne bi radile za ovog ili onog ili ovde i onde i koje – da prištedim karaktere – NIKADA ne bi ništa što se kosi sa već nečim, pa se potom Olja pita, kako je došlo do toga da su u zemlji sa toliko poštenjačina i principijelnih poštenje i principijelnost mogu pronaći samo u gramatici, u obliku apstraktnih imenica.

Nije to bilo jedino prošlonedeljno ibretenije. Nekako koincidentno sa aferom „Duda i Aca“ po beogradskoj čaršiji i mahalama pronela se – za neke blaga, za neke crna – vest da je na mesto direktora CEBEFA – ustanove za koju do tada nisam bio čuo, a za koju se ispostavilo da rukovodi beogradskim festivalima (svih boja) – blagoinstaliran određeni Damir Handanović, za koga do tada takođe nisam bio čuo, a koji je, kako sam docnije doznao, po profesiji kompozitor narodne muzike i muzički urednik Pinka, a pride i – „ponosni član SNS-a“.

Dežurni tekstopisci i blogeri momentalno su pali u težak amok i stali da nariču da je postavljanje Handanovića za direktora jedne tako važne fantomske ustanove (koja, ako mene pitate, postoji samo da bi joj neko bio direktor) „predznak propasti srpske kulture“, „pljuvanje na Milutina Čolića, Miru Trailović“ i druge znamenite festivalske pokojnike i – uopšte – nezapamćeni skandal.

Jedino suvislo pitanje koje sam tim povodom čuo – „šta taj CEBEF uopšte radi“ – poteklo je od Aje Jung, koja je svojevremeno takođe bila povod za euromahalsku moralnu paniku. Da bih se obavestio šta to CEBEF radi, momentalno sam se odao istraživačkom novinarstvu, ali ništa suvislo nisam doznao, pa sam, u nedostatku dokaza, pretpostavio da pruža logističku podršku beogradskim festivalima i pritom se „ugrađuje“, znate na šta mislim.

Na kraju sam, pred isticanje karaktera, dokonao da CEBEF u stvari ne radi ništa bitno, da nema uticaja na festivalske programe i da – ako mene pitate – ne bi trebalo ni da postoji i da (da je sreće, kao što je nije) ne bi ni postojao, kada bi se euromahalska javnost ibretila zbog bezbroja stvarnih (a prećutanih skandala) umesto što se zgražava nad beznačajnostima.