Nomen est omen

Dana 21.11. tekuće godine, jedan je škodovozač isekao – kako se to u žargonu kaže – kolonu vozila u kojoj se nalazio i automobil predsednika Nikolića. Da stvar bude sumnjivija, škoda uopšte nije bila registrovana. Iz šture agencijske vesti saznali smo da je predsednikovo obezbeđenje „pokušalo da zaustavi vozača, ali je on pobegao“.

Nisam pristalica teorija zavere, ama džumhurbaškana je baš krenulo. Pa, ljudi moji, nema ni mesec dana od incidenta na auto-putu kada je na prezidencijalnu kolonu nasrnuo džip policijskog đenerala. Taj incident je, izgleda, otpisan kao puki nestašluk – buka i bes su trajali samo dva-tri dana – i sve se vratilo u kolotečinu. Džumhurbaškan je, kao da se ništa nije dogodilo, nastavio da se vozi nesigurnim srpskim džadama i doživeo da spadne takoreći s konja na magarca. Sa besnog džipa na – da izvini dragi kolega Ljuba Živkov, veliki zagovornik češke auto-industrije – običnu škodu. Koja – samo da znate – na češkom znači šteta. Nomen est omen.

Budući da ovde sve stvari i pojave pokazuju tendenciju da se pogoršavaju i srozavaju, možda nije dalek dan kada će na džumhurbaškanovu kolonu nasrnuti indisponirani vozač nekog od retkih preostalih vartburga. Ruku na srce, putevi su krcati raznoraznim, iritirajućim državničkim kolonama. Malo-malo, pa u retrovizoru (opet Živkov) ugledaš ona psihodelična, učestano treptava svetla, smišljena da uteraju strah u kosti srpskoj auto-moto sirotinji koja je – po slovu zakona – dužna da se ukloni pred nailaskom zahuktalih društvenopolitičkih radnika za koje je svaka brzina ispod 150 kmh apsolutno neprihvatljiva.

Istog dana čuh negde da je predsednik Francuske republike ukinuo instituciju službenih automobila za ogromnu većinu državnih činovnika, uključujući popečitelje i njihove zamenike. Mislim da je francuski džumhurbaškan ispravno postupio. Tom je uredbom Petoj republici prekonoć uštedeo silne pare. A nije valjda potrebno da vam ukazujem koliko je peta Francuska republika bogatija od prve (demokratske) Republike Srbije. Zašto Nikolić, recimo, ne bi sledio primer francuskog kolege i ukinuo službene automobile koji se ovde vrlo često koriste u sasvim neslužbene svrhe. Uštedeo bi lepe pare, smanjila bi se gužva na putevima i – ne manje važno – tako bi se izbegli mnogi nemili saobraćajni događaji.