Komentatori „Famoznog“ jesu žestoko neprejebivi, ali su isto toliko i predvidivi. Valjda te dve stvari idu i zajedno. Ko će ga znati. U većini slučajeva unapred znam koja će tema podići komentatorski adrenalin do nebeskih visina, pa sutradan siđem u komentatorluk da proverim vodostanje tupoumnosti. Tako sam učinio i posle mini serijala „Manjajmo prošlost“. Nije to moglo da omane. Takozvani „veliki narativi“ su pravi lepak za nadobudne dramosere svih boja.
I – šta kažu komentatori? Koga interesuju sitna crevca, neka sam pogleda, a mi ćemo se fokusirati na jednog: „Pih!“ – piše komentator. „Po tebi ispade da je Novak đ. najbolji na svetu samo zato što je pobedio Srbina u sebi.“ Jesam li ja pominjao Novaka? Ne, ako se dobro sećam. Ali dobro je što ga je dilber pomenuo. Videćemo i zašto. To je tema naše današnje kolumne.
Dakle ovako. Ako mene pitate, Novak Đoković je postao najbolji teniser na svetu zato što je – ne gubeći ni „s“ od svoje srpskosti – najpre pobedio sebe, pa tek onda seriju protivnika. Postavio je, pretpostavljam, sebi cilj da postane vrhunski teniser – što će reći da je znao šta hoće – potom je vredno trenirao, a kad je uloženi rad počeo da daje rezultate, nije na podobije mnogih ovdašnjih slavnih sportista počeo da obilazi splavove, da guzi starlete i da se slika za tabloide, nego je nastavio da trenira. I stigao je tamo gde je stigao.
Da je Novak bio lud – kao što nije – mogao je krenuti i tipično srpskim putem kojim se (na prvi pogled) lakše ide. Mogao je, da kažemo, samom sebi reći – ja sam Srbin, junačkoga roda, nije li logično da zbog toga pobedim na Vimbldonu i da „pokorim svet“? To možda za popriličan broj Srba jeste logično, ali šta zna „truli zapad“ šta je srpska logika. Ne funkcioniše to na teniskom terenu. Idemo dalje.
Da je tenisu pristupio na klasično srpski način, Nole bi – prvi put kad je izgubio neki meč – poraz pripisao zaveri sudija, lošem terenu, srbomržnji, lošem položaju zvezda, nipošto činjenici da je u meču pravio greške ili da je – pu, pu, pu, daleko bilo – protivnik bio spretniji. Idemo još dalje. Da je Srbin u Đokoviću nadvladao sportistu, možebiti da bi Nole pokušao da sledeću pobedu obezbedi „preko veze“ ili – još bolja ideja – da se uoči meča slika s Putinom ispred balističke rakete uperene na Rolan Garos. Ako ni to ne bi upalilo, preostalo bi mu da – poput mnogih svojih obožavalaca – sedi u lokalnoj kafani i uz mlako pivo proklinje nepravde ovoga sveta. Sve to, naravno, Novak nije učinio, pa je postao Novak, a ostao Srbin. Za kraj nešto što nema veze ni sa sportom ni sa Novakom, ali ipak listen to uncle Bas: Nemojte mnogo kukati što vam ovaj ili onaj srpski „oco“ sedi na grbači i lupa šljage. Budite srećni što su srpske „oce“ – kao ustupak duhu vremena – prestali da guze snajke.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
