Kad sam već započeo mini-seriju napisa o stvarima kojih više nema, bilo bi grehota ne pomenuti odsustvo takozvanog prednovogodišnjeg raspoloženja. Do pre petnaestak godina furtutma je počinjala već početkom decembra. Na ulicama srpskih varoši i varošica osvitale su improvizovane tezge za prodaju čestitki, ukrasa za jelke i svakojakih džidža-bidža. A ispod tezgi su se valjale petarde.
Živo me interesuje da li više iko piše novogodišnje čestitke. Do skora su se tog običaja držali pojedini izdavači i neke institucije koje bi – uz pozivnicu za tradicionalni koktel – adresatu preko Crvenog bana čestitali „Novogodišnje i božićne praznike.“ Sada su i poslednji Mohikanci čestitanja prešli na elektronski format. Jednostavnije, brate, šibneš par stotina čestitki e-mailom, nema lomatanja po poštama. I vuk sit i ovce na broju.
U još davnija vremena, radna disciplina je takođe popuštala na samom početku decembra. A kada bi se stvar dovukla do Nikoljdana, na ozbiljne rabote niko više nije ni pomišljao. Sve se odlagalo do „posle Nove godine“, a kasnije i do „posle Božića“, u stvari vrlo često do limburga, meseca u kome se događa gro srpskih projekata.
Ja sam se igrom slučaja rodio dvadeset prvog decembra, pa iako ni kao klinac nisam nešto držao do rođendana, retko sam odolevao izazovu da spojim Nikoljdan, rođendan i doček Nove godine. To je samo tričavih deset dana, a zimska kratkodnevica je istovremeno najava produžavanja obdanice, razloga za dokolicu i slavlje onoliko. Opšta atmosfera je, da ponovim, išla naruku bećarima. Nekako je i namrgođeniji deo populacije opuštenije gledao na novogodišnje saturnalije. Čak su i oni sasvim ozbiljni ljudi gajili naivnu veru da će u novoj godini sve biti bolje.
E, onda se ovde jedne godine rano smrklo i došli smo u paradoksalnu situaciju da boljitak očekujemo u prošlim novim godinama. Bravar odjednom više nije bio tako loš. Čak su i korisnici lakih droga izbacili slogan: dok je bilo Tita, bilo je i šita. Pretprazničko raspoloženje se sve kasnije javljalo. Tezge su polako nestale sa ulica. Ništa čudno. Dolazilo je vreme bakala, torbara i tezgaroša.
E, uoči Nove 2000, usred straha od milenijumske zvrčke – koja je te godine imala ulogu svinjskog gripa – stvar se iz korena promenila. Toj Novoj godini prethodio je peti oktobar. Nade i očekivanja su porasle do neslućenih visina. Atmosfera je opet bila uzavrela. Posle mnogo, mnogo godina, ponovo sam sastavio Nikoljdan, rođendan i Božić. Ko bi rekao da je od tada prošla samo jedna decenija. Novogodišnjeg štimunga opet ni od korova. Nešto utanjili i masovni dočeci po trgovima. Jedini tračak nade daje desetogodišnji razvojni plan – tako li beše – gromoglasno najavljen ovih dana. Može to biti dobro. Ali isto tako može biti ona posleratna desetoletka. A možda će Novu godinu dočekivati svake desete godine.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
