Elem, osim Šešeljeve i Kijine knjige, na ovogodišnjem sajmu se u izdanju „Službenog glasnika“ – doduše sa manje pompe i takoreći u poslednji čas – pojavila i knjiga „Ne ubiti pticu drozda“, u kojoj je Miodrag Raičević sabrao kolumne, napise i zapise koje je veliki pesnik Brana Petrović godinama objavljivao u NIN-u, Dugi i ko zna gde sve ne.
Neće se Branina knjiga zacelo prodati u Šešeljevom i Kijinom tiražu, ali svakome toplo preporučujem da sledi moj primer i da je kupi, ako ni zbog čega drugog, a ono da bi se uverio na koliko je niske grane – zbog Braninog (opravdanog) šesnaestogodišnjeg odsustva – spala srpska duhovitost, duhovnost bolje da ne pominjem, a tek da ne pominjem „duhovnu vertikalu“.
Da bih vas namamio na kupovinu, istrgnuću iz konteksta nekoliko Braninih rečenica – koje su me pre neko veče nasmejale do suza i bola u mišićima stomačnog zida – a potom ćemo prepričano podvrgnuti metodi close reading i izvući naravoučenije.
Tema je, da kažemo, socijalna i mogla bi se visokoparno nazvati „Nastanak i pravci razvoja alkoholizma u srpskih baba“. Evo kako je Brančilo sagledao taj „gorući“ problem. „Popije baba jednu rakiju i sva se strese. To joj organizam šalje signal da joj rakija ne prija. Baba ne obraća pažnju na signal, popije još jednu, organizam počne babi da šalje lažne signale da mu rakija prija, pa baba popije još nekoliko rakija. Onda dolazi đavo i vodi babu u koprive.“
Nakon što sam se pročitavši gornje redove grohotom ismejao, puče mi pred očima da Branina skaska ima takozvano duplo dno – sve Branine skaske ga imaju – to jest da je veliki pesnik ciljao na krug srpskih baba mnogo širi od onih (sve ređih) baba koje po podrumima iz potaje natežu cujku kroz „gumu“ ili nategu. Smeo sam se opkladiti da je Brana – znajući da smo mi, Srblji, bez obzira na pol, uzrast i boju – narod zadušnih baba i narikača, zapravo mislio na sve nas, a da se bapska rakija odnosi na mnogo više stvari i pojava, naročito onih političkih.
Postavimo to ovako. Kao kolektivna (da ne kažem baš saborna) zadušna baba mi na dušak popijemo jednog tirjanina, pa se kolektivno stresemo (ponekom pritom i glava otpadne). I – šta? Umesto da se okanemo tiranije tirjanskog pića, mi krećemo stopama Branine babe pa odah popijemo još jednog, a naš kolektivni organizam počne da nam šalje lažne signale da nam tirjanin prija…
I – šta da vam pričam. Tirjanin po tirjanin na eks, eto ti u jednom momentu đavola koji nas odvodi pravo u koprive. Kamo puste sreće da je Brana živ, časa ne bih časio da ga upitam da li je sudbina pojedinačnih i kolektivnih srpskih baba sklonih piću tako tužna zato što (i pojedinačne i kolektivne) babe vole da popiju 1. džabe, 2. u potaji, 3. da to niko ne sazna. Osim đavola.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
