Politika sećanja

Ako sam dobro razumeo, prezident se nada da će, ako on i Josipović svake godine budu obilazili Jasenovac i Jadovno vremenom doći do suštinskog pomirenja između Srba i Hrvata. A ja mu odmah mogu reći da od tog posla nema ništa. Naizmenični srpskohrvatski pokolji i belaji nisu proistekli iz odsustva sećanja, nego bih pre rekao iz viška. Ili – tačnije – iz jednostranosti. Neće baš biti da su se odnosi naših dvaju nacija uvek svodili na međusobna klanja. Ali sve drugo nekako palo u zaborav. Za prosečnog Hrvata svaki Srbin je Četnik, a za prosečnog Srbina svaki Hrvat je ustaša. Za stadionske demokrate čak je i Tadić ustaša. A ustaša sam pre par godina za jednu sahibijinu obožavateljku bio i ja.

Tu se, rekao bih, radi o nečem drugom. Ni srpska se ni hrvatska državna politika ni u jednom trenutku nisu apsolutno udaljile od četništva, partizanštine i ustaštva. Doduše sve je to – običan ustupak vremenu – obavijeno prihvatljivijim i uglađenijim velovima, ali suština takozvanih nacionalnih identiteta se i dan danas gradi na negaciji onog drugog i u potaji se smatra da će obe nacije prosperirati tek kada ona druga nestane ili se premesti u Južnu Ameriku.

Sad će da poskoče državni telali i da poviču: ovaj preteruje. Ali, uveravam vas, uopšte ne preterujem. Ko hoće da se uveri neka pogleda neki udžbenik istorije. Srpski, Hrvatski, sasvim svejedno. Ako ga dobro pročita, videće da tu od istorije nema ni „I“ i da se u tim kupusarama zapravo radi o besramnoj ideološkoj indoktrinaciji i o neprestanom „podgrevanju“ davnih zločina. Ja sam, recimo, pogledao jedan takav udžbenik i to, dame i gospodo, sa istorijom koju sam ja učio pre četrdeset i više godina nema nikakve veze. Štaviše, da je autoru udžbenika nekako pošlo za rukom da u ono vreme odštampa svoju kupusaru, zaglavio bi najmanje pet godina na robiju. Velika je nesreća kada istorijska istina, ma koliko ionako eluzivna bila, zavisi od promene političkih sistema.

Trebalo bi o tome razmisliti jer mi više jednostavno nemamo kud. Sve smo sisteme promenili, osim možda džamahirije, ali ni džamahirijama više ne ide najbolje. Nedavno sam razgovarao sa prezidentom i natuknuo mu nešto o tome da bez realne istorije nema ni realne države. On se, načelno, složio. Ali mu je izgleda natuknica ušla na jedno, a izašla na drugo uho. Može biti da smatra da je ispod demokratskostranačke časti da se petlja u istoriju, ne znam, bilo bi dobro da o tome porazmisle. Jer će nas bajagi-nauka istorije, ovakva kakva jeste, sasvim sigurno naterati da ponovimo sve čega se njome sećamo.