Polunormalnost

Započele kao šala komika, završiće kao mini-serijal. Nastavljamo, dakle, javnu raspravu. Kao što, pretpostavljam, znate, na svetu još uvek ima ljudskih zajednica za koje je upotreba ljudskog mesa u ishrani nešto sasvim normalno, štaviše poželjno, a ima i takvih za koje je konzumacija mesa saplemenika nezamisliva, ali za koje je proždiranje zarobljenih neprijatelja normalno, pa čak i obavezno.

Budući da se mi nalazimo u Nadsaharskoj, a ne Podsaharskoj Africi, za nas, Srblje, konzumacija ljudskog mesa oduvek je bila apsolutno nenormalna – i to nam služi na čast – ali bilo je vremena (ne tako davnih) kada je u zemlji Srbiji bilo sasvim normalno (i društveno prihvatljivo) nekoga odoka proglasiti narodnim neprijateljem, kulakom, reakcionarom, itd, potom ga streljati, onda opljačkati njegovu imovinu i pljačku eufemistički nazvati konfiskacijom.

Ta vremena su, slava Bogu, odavno za nama, u međuvremenu su gorepomenuta „leva skretanja“ postala nenormalna – restitucija je u toku iako se odvija mnooogo sporije nego konfiskacije – ali je u istom tom međuvremenu postalo sasvim normalno ono što je bilo nenormalno još za vakta Kodže Miloša – da se ljudima zbog zelenaških kamata belosvetskih banaka otimaju stanovi.

Iz svega gorepomenutog – i iz prethodnih nastavaka mini-serijala – možemo izvući zaključak da normalnost nije neka apsolutna kategorija, nekakav etalon, nego stvar društvenog dogovora. Koja solidno funkcioniše samo ako se svi drže dogovora, što nije uvek slučaj, naročito ne u Srbiji.

Uzmimo primer. Mi, Srblji, smo se dogovorili – doduše silom prilika – da jednopartijski politički sistem socijalističkog samoupravljanja više ne bude normalan, odlučili smo da se normalizujemo i dogovorili se da uvedemo politički sistem parlamentarne demokratije…

I – šta? Nismo se držali dogovora i ponovo smo završili u polovičnoj nenormalnosti, u višepartijskom jednopartizmu. Kažem „polovičnoj“ jer je za jednu (približnu) polovinu Srbalja OVO dibidus normalno tako da tačan odgovor na pitanje od 1.000.000.000 sendviča glasi – Srbija je polunormalna zemlja.

Sad sledi pitanje od svega dva sendviča. Da li je, recimo, LJilja Smajlovićka normalna? Znam da u zluradosti očekujete negativan odgovor, ali nećete ga čuti. Smajlovićka je izuzetno normalna, maltene je etalon normalnosti, jer uspeva da joj sve ovdašnje nenormalnosti – osim poslednje – budu normalne, da uvek izgleda normalno i da uvek bude normalno da ona bude glodurka nečeg nenormalnog.

Ne znam kako se LJilji dogodilo da pre dve-tri godine „ispadne iz vinkle“ i – posledično – iz Politike. Nikada nećemo saznati da li je Smajlovićka bila previše ili premalo „normalna“ za ukus vladajuće normalnosti. To je pitanje od 1.000.000 sendviča na koga, kako stvari stoje, nećemo dobiti odgovor. A baš šteta.