Preventiva nekad i sad

Jake policijske snage, izveštava moja omiljena žutara, Blic, blokirale su sve prilaze bivšim (kratkotrajnim) Srbislavcima, a u naselje se pripuštaju samo meštani i to uz proveru lične karte…

Tako kaže Blic! A šta kažem ja? Uz dužno poštovanje za napore naše kakve-takve države da predupredi eventualni pičvajz – i uz napomenu da bi se neki pičvajz ipak mogao dogoditi jer se sa Šešeljem nikad ne zna – držim da je blokada Hrtkovaca kasni celih dvadeset i šest godina. Serdar Šešelj je davno završio hrtkovački posao, i to ne samo u Hrtkovcima, nego u celoj Srbiji, siguran sam da on to dobro zna, da uopšte nije ni očekivao da će biti pripušten na mesto zločina (kojim se, kako kaže, ponosi) i da je čitavu ovu furtutmu upriličio samo da bi malčice podjebavao bivšeg genseka, sadašnjeg NJega Vrhovnog. Kažem „malčice“ jer Šešelj vrlo dobro zna do koje granice može da ide, a da ne dobije po ženskom polnom organu.

Tako to ide u zemlji Srbiji u kojoj se sve zbiva ili prerano ili prekasno. Evo, recimo, primera preranosti. U vreme kada je Srbija bila u socijalističkoj alotropskoj modifikaciji, kada je umesto svetoslavlja državna doktrina bio marksizam-lenjinizam i kada su umesto o serije Nemanjićima snimane (mnogo bolje) serije o Prletu i Tihom, policijske blokade sela i varoši sprovođene su baš prerano, pre nego što bi nekom svatu moglo pasti na pamet da – pu, pu, pu daleko bilo – napravi neki pičvajz.

U praksisu je to izgledalo ovako. Na dva-tri dana pre nego što bi drug Tito posetio neku varoš, bez ikakvog razloga su apšeni svi individuumi za koje je postojala (u više nego u ubedljivoj većini slučajeva neosnovana) sumnja da bi mogli izazvati neki incident; uglavnom su to bili ex-golootočani, antiprotivni advokati, ali i dibidus apolitični lokalni pijanci poganog jezika. Taj preventivni sistem – deo sistema „ništa nas ne sme iznenaditi“ – funkcionisao je kao sat, toliko je dobro funkcionisao da su – već na vest da će drug Tito doći u njihov grad – gorepomenuti sumnjivci promptno pakovali vunene čarape, kašieve slanine, desetak pakli drave ili zete i sami odlazili u opštinski mardelj, iz koga su puštani sutradan nako što bi se Visoki Gost vratio u Beograd.

Pa čekaj – reći će neki džangrizavac – ako je sistem „niko i ništa nas ne sme iznenaditi“ toliko dobro funkcionisao, kako mu je promakao takav jedan pičvajzmejker kakav je Šešelj. Eh, kako? Serdar je u to vreme bio sa prave strane sistema, ako razumete šta hoću da kažem. I da je sistem potrajao serdar bi bio taj koji bi apsio.