Prolaznost oduveka

… ali budući da se sve ubrzanije strmopižđujemo u rupetinu nestvarnosti koja strpljivo čeka da mitska teorija upadne u nju, nije zgoreg da je podastremo srpskom narodu i senatu, kao jednu od mogućih tema za „unutrašnji dijalog“.

A tema je kosovski problem u svetlu teorije hronopolitike. Krenimo od početka. Dubinski posmatrano, političke i kulturne elite XIV veka nisu spičkale onoliko ljudstva, materijala na oslobađanje „južne srpske teritorije“ da bi zagospodarile određenom teritorijom, nego da bi restaurirale jedno zauvek prošlo vreme u kome je – saglasno Panteliji Srećkoviću i savremenim nastavljačima njegovog lika i dela – teklo mleko i med i u kome se jelo zlatnim viljuškama, dok su Barbarosa & Co kidali meso prljavim prstima. Znate priču.

Mitovi – svejedno da li su autentični ili lažni – uvek govore o nekom zlatnom i junačkom dobu i kao takvi lako zagospodare kolektivnim nesvesnim stičući ogromnu moć mobilizacije, to je tako oduvek i svuda i to, štaviše, uopšte nije loše; nevolje nastaju tamo gde se ne pravi razlika između mita i stvarnosti, a naročito – slučaj Kosova – kada se stvarnost pokaže neuporedivo manje „zlatnom“ od mita.

Nakon zaposedanja Kosova, videvši da je „kolevka srpstva“ u stvari zapuštena, siromašna i čemerna zemlja – u kojoj nema ni aluminijumskih, kamoli zlatnih viljuški – oslobodioci su Kosovo promptno gurnuli pod tepih i trijumfalno se vratili u Beograd računajući da će – malo milom, mnogo više silom – Albanci s vremenom postati Srbi, a posleuPosle ćemo videti, nešto će se već dogoditi. Tako se to u Srbiji radi. Videste li onomad?

Nemojte imati nikakih iluzija, to je doslovno bila (a kako vidimo i ostala) kosovska strategija Beograda. Kao što je i onda i danas, izuzimajući nekoliko kasarni i žandarmerijskih stanica (od 1999. nekoliko srpskih opština), jedini garant ostanka Kosova pod suverenitetom Srbije bila floskula – „Kosovo je oduvek bilo i zauvek će biti srpsko“.

„Oduveku“ je, naravno, rok trajanja polako isticao, Albancima to nije promaklo, pa su – kada su u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja dokonali da na Kosovu nema nikakvog DRŽAVNOG, nego samo žandarmerijskog, nacionalnog i mitološkog, dakle čisto fikcionalnog suvereniteta, mic-po mic uspostavili sopstveni, treba li reći „lažni“ ali koliko-toliko funkcionalan. U međuvremenu „oduveka“, posle svih pičvajza, Kosovo se pretvorilo u crnu rupu koja, na podobije svoje astronomske sestre, usisava i u ništavilo sprovodi ono malo vremena, stvari, a bogme i ljudi, koji su preostali Srbiji. Sledi pitanje od milion poklon paketića: može li se tu šta učiniti? Mrka kapa. Nema vremena. Ali šta nas boli Crven Ban. Jači smo od sudbine.