Reinstalacija

– itekako imala veze sa kulturom iz prostog razloga što su čemerne srpske politike proistekle iz čemernog kulturnog modela, za koji mudre glave iz Euromahale tvrde da se ne može promeniti, jer da „je ovaj narod beznadežno zatucan i apsolutno nesklon bilo kakvim promenama.“

Ma nemojte mi kasti. Kako se onda dogodilo – u istorijskim razmerama koliko juče – da se isti taj narod – doduše (hajde da se malo našalimo) u svom prethodnom „sazivu“ – takoreći prekonoć od vatrenih monarhista, svetosavaca i vidovdandžija pretvori u narod komunista SSRN-ovaca, prvomajdžija, sindikalaca i samoupravljača?

Narod, utuvite ovo, sam po sebi, nije u stanju da uradi ništa, bar ne ništa dobro, on je stihija koja ide onamo kuda je usmere vladajuće elite, pa ako bi se nekim slučajem u Srbiji našla politička elita spremna da „narod“ usmeri u boljem pravcu, narod bi jurnuo tamo kao bujica, a reformatorska vlada bi dobila podršku ravnu onoj koju su uživali – nabrajam nasumice – Kodža Miloš, Kralj Aleksandar, J.B. Tito, Miloševiće, DOS, a koju danas uživa On Vrhovni, dakle negde oko 70%.

Ne radi se dakle o zatucanosti i pokvarenosti naroda, nego o (sračunatoj) zatucanosti i pokvarenjaštvu političkih elita (svih boja) koje sistematski sluđuju narod takozvanim velikim, bilo istorijskim, bilo milenaristističkim, pričama, jer im se takav narod najviše isplati. Takav, naime, narod donosi najveću moguću zaradu, uz minimum napora i ulaganja. Cinik bi dodao – i laganja.

E sad, preusmeravanje naroda u boljem pravcu i reinsatalacija narodnog softvera ne može se ostvariti na način kralja Ibija, dakle zapavanjem „narode, moj, kreni tamo kud ti kažem, nećeš se pokajati“, nego – bar u prvo vreme – zahteva „čvrstu ruku“; ne, naravno, gvozdenu pesnicu (to smo već probali), ali da beskompromisnu odlučnost.

Bogme i hrabrost. Jer od indukovane narodne zatucanosti ne živi lagodno samo politička elita, već i niz parazitskih subelita iz takozvane sive zone, kojima haos u koji je Srbija već dvesta godina uronjena donosi itekakav profit i koje su spremni na sve da očuvaju status quo, pa i na ubistvo.

Eliot Nes je, međutim, belodano (i više puta reprizirano) dokazao da niko nije u stanju da pobedi državu, pod uslovom da je i država spremna na sve, a naročito pod uslovom da budući srpski državnici i elioti nesovi budu imuni, ne samo na mitologiju, nego i na mito, što do sada nikada nije bio slučaj, ali bi možda mogao biti. Već čujem glasove iz euromahalskih kafića: „Prekasno je za to, prekasno je.“ Nije prekasno, mudroseri i proser efendije, ima vremena koliko hoćeš, nego vi nemate muda. Uživajte u vikendu.