Resetovanje

… a ovi im slepo veruju – Srbi i Srbija, osim njih, imaju još dva isto tako opasna – „nikad nije bilo gore“ i „prekasno je“, a uz to i sklonost da da od „goreg“ naprave još gore, a da i ono što se (krajnje retko) dogodi blagovremeno, munjevito učine prekasnim.

Moja malenkost je sve to još davnih dana pripisala posledicama subliminalnog delovanja kosovskog mita na generacije i generacije Srba. Mitovi se, naime, ne mogu (bar ne nekažnjeno) stvarati retroaktivno, kao što je stvoren kosovski, zato što u tom slučaju ne prenose smisao prošlosti u sadašnjost – kao što to autentični mitovi čine – nego „upumpavaju“ besmisao u prošlost, pa – budući da su vrata prošlosti zamandaljena, cementiraju besmisao u sadašnjosti.

Učesnicima, naime, i savremenicima Kosovskog boja ni na kraj pameti nije padalo da zapadaju u pečal i samosažaljenje zbog jedne, najverovatnije i neizgubljene, bitke, i da čupaju kose zbog propasti „srpke države“. U vreme o kome govorimo poraz ili pobeda u bojevima smatrale su se odlukom Božije volje, a koncept države se bitno razlikovao od današnjeg. Sve ondašnje države – uključujući i „srpske“ – nisu bile nacionalne, nego lično (doduše donekle klimavo) vlasništvo ovog ili onog suverena koji je na svojoj prćiji radio šta je hteo.

Imajući to na umu, u jednom trenutku svog dijalektičkog razvoja počeo sam podozrevati da su devetnaestovekovne (i sve potonje) srpske političke elite kosovski mit tako brižno negovale i propagirale, upravo zato da bi – u vremenu kada je to već bio beznadežni anahronizam – od novovekovne države Srbije napravile prćiju na kojoj će (i to bezobzirnije od srednjevekovnih suverena) na srednjevekovni način žariti i paliti i raditi šta im padne na pamet.

Sve je to s vremenom stvorilo jedno samosažaljivo i apatično društvo u kome uvek „nikad nije bilo gore“ i u kome je uvek „prekasno“ da se bilo šta promeni na bolje.

Jasno mi je zašto tako – iz profesionalnih i lukrativnih pobuda – misle u beogradskom Kitaj Gorodu i Slavskom Pojasu, nešto mi je manje jasno – iako ne sasvim nejasno – zašto tako misle i u Euromahali i zašto i u tamo smatraju da je „rešenje“ svih problema demiloševićizacija, detadićizacija i devučićizacija Srbe, a ne njena demitologizacija. Taj proces – koji će u početku biti bolan, ali će brzo doneti sjajne rezultate – ne mogu pokrenuti žute patke i pokreti slobodnih građana, a još manje (ma koliko uspele) pozorišne predstave, antirežimski blogovi, etc., nego ga mora pokrenuti onaj kod koga su i hleb i pogača i visak i mistrija, da ne dužim – onaj ko raspolaže apsolutnom vlašću (na kojoj bi mi pozavideo i „car“ Lazar) u datom slučaju On Vrhovni, Aleksandar Vučić. Prekardaših. Nastavak u sutrašnjem broju.