Reujedinjenje

A evo zašto. Na osnovu ono malo dostupnih informacija o ujediniteljskim namerama stekao sam snažan utisak da demokratske personae dramatis nameravaju da se ponovo okupe na „platformi“ i „principima“ koji su jednu efikasnu i organizovanu stranku – plod višegodišnjeg rada Zorana Đinđića & Co – u rekordnom roku pretvorile u Ćosićevu nacionalističku igraonicu, mačije jebalište i samoupravnu interesnu zajednicu koja je – na podobije Milana Grola – u dogovoru sa raznoraznim domarima vršila pronevere uglja. I još koječega.

A šta o tome kaže „naš narod“, to jest njegova mudrost. Evo šta. Krčag, kaže narod, ide na vodu dok se ne razbije. Kad se razbije, nema druge nego praviti (ili kupiti) novi. Džaba je sakupljati i ilovačom lepiti paramparčad. Ne drži to vodu. Džaba je to posao. Propadne i voda i nevešto zalepljen krčag.

Nevolja – za nas, sirotinju raju – jeste to što je Srbija zemlja u kojoj besposlice, džaba poslovi i stvari koje ne drže vodu imaju odličnu prođu i donose solidan profit; nevolja pak – za reujedinitelje – jeste to što je u Srbiji već „na vlasti“ jedna dobro organizovana kompanija za besposlice, džaba poslove i stvari koje ne drže vodu, ali u kojoj se vrlo dobro zna ko drži visak, a ko meša malter.

Ima tu još jedna nevolja. Ovlašan pogled na demokratske personae dramatis – za sada ujedinjene samo na novinskim fotomontažama – daje osnova za sumnju da će se teško postići dogovor ko će tu nositi visak – i deliti višak – a ko nositi malter.

Ali čekaj malo – graknuće podfamoznost – zar ne zapadaš u protivurečnost. Nisi li onomad, u osvit građanskih protesta, agitovao za stvaranje Nove Demokratske stranke, zašto sada – kada je to (možda) na vidiku – uskraćuješ poverenje tim divnim stvorenjima, koja doduše jesu žestoko uprskala stvar, ali kojima treba dati još jednu šansu.

Daleko sam – verovatno i dalje od Marije Šerifović – od primisli da im ne treba dati šansu i prepustiti se čekanju „novih, neukaljanih lica“ – moramo raditi sa onim što imamo – ali sva ta stara lica, ako misle ozbiljno (u šta sumnjam), Demokratsku stranku moraju stvarati iznova, ab ovo, ex nihilo, from scratch, onako kako Bog osnivanja stranaka zapoveda, a ne kako zapovedaju bolesne ambicije i povređene sujete. To mora biti spor, podugačak, mukotrpan proces ponovnog sticanja poverenja, a ne dvodnevni smandrlj i karabudž posle koga će biti „izdato“ saopštenje – „evo, ujedinili smo se, vi sad glasajte za nas“. U saopštenju neće pisati – osim između redova – „a mi ćemo nastaviti po starom“.