Komedijant kalendar udesio je tako da drugi po redu sledeći protesti padnu u subotu devetog marta, što je koincidencija koja je očekivanja podmfamoznih numerologa podigla do nebeskih visina, a kako vidim i protestantski menadžment (za sada ispotiha) raspiruje nadu da bi mitski datum mogao biti ona neočekivana sila koja dolazi (sa proslave osmog marta) i rešava stvar.
Lično mislim da će – uprkos „revolucionarnom“ potencijalu martovskih Ida – deveti mart doprineti strukturnim promenama ovog društva, isto koliko je i Sretenje Gospodnje doprinelo poštovanju ustava oktroisanog na to crveno slovo, ali hajde – što rekli politički analitičari – da „ne prejudiciram“. Videćemo šta će biti. To ionako nije tema naše današnje kolumne.
Naša tema je pokušaj da se protestantske glave (svih boja) iz stanja belog usijanja (često i odglumljenog) dovedu u stanje racionalne (ali postojane) zagrejanosti, koja je mnogo bolji lek za letargiju i podanički mentalitet nego što su to prevelika očekivanja i revolucionarni zanos koji najčešće pojede svoju decu, ponekad ne samo figurativno. Proces građanske emancipacije i samoosvešćenja u Srbiji – koji je započet devetomartovskim demnostracijama, nastavljen serijom demonstracija iz devedesetih, ovrhunjen petooktobarskim, pa nastavljen ovim aktuelnim – proces je takozvanog dugog trajanja, a ovdašnja sklonost brzim rešenjima, prelamanju preko kolena i smandrljavanjima samo ga dodatno usporava.
Evo i zašto. Zato što se dvesta i kusur godina upornog pravljenja teških sranja i idenja mimo sveta ne mogu poništiti promenom vladajuće garniture, aktom „narodne volje“ ili pisanjem nekog novog ustava. Nije da se povremeno nije pokušavalo, ali sve što su ti pokušaji doneli bile su (uglavnom nasilne)promene vladajućih dinastija i formalnih društvenih uređenja.
Da osim postojećih, isprobanih, postoji još neko društveno uređenje – džamahirija zbog naše pravoslavnosti ne dolazi u obzir – i ono bi došlo na red, ali više ih nema, pa smo se našli u ćorsokaku u kome su stvari ogoljene i pojednostavljene – ili ćemo se prizvati poznaniju prava ili dibidus propasti. Nema treće. Nemojte imati iluzija.
Ako vam se čini da je aktuelna vlast apsolutno svemoćna, a aktuelna opozicija apsolutno nemoćna, znajte, pre svega, da je to puki privid, video igrica, gomila piksela, pa se sledstveno nemojte plašiti vlasti (više se ona plaši od vas jer mnogo više ima da izgubi) niti naričite nad kilavošću opozicije, jer se valjda sećate kakva je bila dok je bila vlast. Što reko naš narod – iako nikad sebe nije poslušao – tiha voda breg roni. Ne dajte sa nasankati, sve ostalo će se završiti samo od sebe. Tako deluje ona neočekivana sila…Ne sme se požurivati.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
