Tradicija, cenjeni publikume! Na dan svakog Roždestva Gospodnjeg po julijanskom kalendaru biva da neki Srbin na manje ili više privremenom boravku u Americi pripuca i zdravo poplaši komšiluk – za koji je sedmi januar običan radni dan – a naše novinčine se svake godine iznova oduševljavaju ispoljavanjem prekookeanskog patriotizma. Kao, pokazali smo im ko smo i šta smo! Neka vide da mi imamo dušu. I pročaja.
Sa stranica Danasa juče je prigodno pripucao i poslovični Marinko M. Vučinić, koji u potpisu između imena i prezimena uporno umeće slovo „M“, valjda u strahu da ga neko slučajno ne pomeša sa nekim drugim Marinkom Vučinićem. To je, cenjeni publikume, bezrazložan strah. Jedan je Marinko M. Vučinić. Što reče onaj Francuz – stil je čovek sam.
Ovoga puta nemam primjedbi na Marinkovo kurcopucatelno oglašavanje, zato što na to ima neotuđivo pravo budući da sam ga onomad pomenuo u tekstu koji je, uostalom, mnogo više bio kritika Panovića nego Vučinića. Kao što ste, pretpostavljam, čitajući ove kolumne već ukačili, ja sam zakleti protivnik uređivačke politike „dobar dan, čaršijo, na sve četir strane“. Zbog toga sam, onomad, kritikovao i Bujoševića, pa se Bujke ucveljio, što mi je krivo jer Bujketa cenim, ali mi je vrlo drago kad se ucvelji Marinko jer njega uopšte ne cenim. Naprotiv. Držim i držaću i dalje da je profilisanje novina vrlo bitno za (eventualno) uspostavljanje kakvog-takvog reda na ovdašnjoj medijskoj sceni. Jer, pazite, ako svi saborno objavljuju sve i svakoga, koji će nam Crven Ban ovolike novine? Sada dolazimo na slobodu štampe. Sloboda štampe jeste pravo da nečiji tekst bude objavljen, fakat, ali je sloboda štampe i uredničko pravo da ga ne objavi. Naročito ne ako je već objavljivan, kao što je to bio slučaj sa Marinkovom onomadašnjom tekstualnom zapišotinom, prethodno publikovanom u NSPM. A naročito ne ako je tekst eklatantno idiotski, kakvi su, po pravilu, svi M. M. Vučinićevi uraci. Kamo sreće da sam cenzor – za šta me M.M. Vučinić tereti – u tom slučaju bi mi bilo mnogo lakše. Radile bi, bato, makaze. I te kako bi radile. Evo, recimo, da sam cenzor – ili bar urednik – ja bih iz jučerašnjeg Danasa izbacio intervju onog DSS brkice, sledbenika Karla Šmita, takozvanog Samardžića, u kome nas rečeni celomudreno i visokoparno uverava da Koštunica nema alternativu na mestu predsednika DSS-a. To je stara vest. Prava vest bi bila da je Marinko Vučinić izabran za predsednika DSS. Bio bi to obostrani procvat.
I konačno – da ne bude zabune – ja u večitoj potrazi za sinekurama po Marinku M. Vučiniću ne pičim iz političkih, nego iz estetskih, pa ako hoćete i ekoloških razloga. Marinko je, dakle, moja sinekura. Ili tačnije – moj sinekurac.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
