Srpska utopija

Pa započnimo našu fantastičnu avanturu vizijom Srbije u kojoj cvatu ruže, po kojoj teku reke besplatnog meda, mleka (i rakije i rakije, dobacuju džabalućari), u kojoj natalitet vrtoglavo raste, u kojoj su bolnice, obdaništa i škole hipermoderne i i hiperopremljene građevine, u kojoj fabrike rade punom parom – a za prljavije poslove angažuju radnike iz okolnih, siromašnijih zemalja – u kojoj su, nadalje, političari samozatajni i maltene nevidljivi službenici države, u kojoj svi, reda radi, znaju latinicu, ali u kojoj svi pišu ćirilicom.

Otiđimo i korak dalje i zamislimo neutralnu Srbiji koja podjednako dobro (ekonomski) sarađuje sa Rusijom, Amerikom, Kinom, Nemačkom, Indijom – ukratko, sa celim svetom – koju odavno više niko ne mrzi „zato što je pravoslavna i što se krsti sa tri prsta“ (Irinej Gavrilović), koja sa regionalnim zemljama održava tesne prijateljske odnose, u kojoj dileri droge (u svakoj utopiji mora biti i trun zla) sede u mardeljima švedskog tipa, a ne u upravama fudbalskih klubova, u kojoj je blagostanje toliko poraslo, a međunacionalna trvenja zamrla do mere da su se Kosovari presaldumili i pokajnički se vratili pod okrilje „srpskog teritorijalnog integriteta i suvereniteta“, pod uslovom, doduše, da u novonastaloj reintegraciji predsednik – po ustavu – bude Srbin, a premijer Albanac. I pročaja. Maštanjima nema kraja.

Koliko bi Srba – da je sve onako kao što je napred ispisano – bilo zadovoljno takvom Srbijom? Svi? Ma jok! Pogrešan odgovor! Najviše trideset-trideset pet procenata. Uz napomenu da su podastrte cifre krajnje relativne, smeo bih se, recimo, opkladiti u poveliku sumu da najmanje sedamdeset odsto Srba – iz čistog pasjaluka – ne bi prihvatilo da premijer bude Albanac, sve da Šiptarova vlada obezbeđuje norveški standard. Na stranu to što bi Srbija u goreopisanom stanju bila otimanje ljeba iz usta hordi pljačkaša, plačipički, šamana, narikača i junaka koji svakodnevno ginu za otadžbinu, na rečima, naravno – ali i za solidnu naknadu – i na svakodnevnom umoru otkrivaju veliku istinu da je stanje Srbije, ćirilice, pravoslavlja i – uopšte – „svega što je srpsko“ – katastrofalno zato što nas usual suspects (znate ko su, da ne traćim karaktere) mrze i podmeću klipove u točkove našeg napretka, a mrze nas – bar je to jasno – zato što smo Srbi, pravoslavni i što pišemo ćirilicom. Pre nego što turim tačku na današnju kolumnu – i pre nego što se probudimo u pustinji srpske realnosti – reći ću vam da je java Srbije takva kakva je, zato što je – takvu-kakva je – većinska Srbija iz petnih žila hoće. U tom smislu se nemojte nešto naročito uzibretiti ako u aprilu u prezidencijalni konak zasedne Šešelj, prorok pasjaluka.