Svetsko, a naše

… to samo znači da je u toku Svetsko prvenstvo u fudbalu – jedini događaj koji je u stanju da zavađene srpske čaršije i mahale nacionalno ujedini u sabornom gledanju dvadeset dvojice momaka koji jure loptu po televizoru.

O Svetskom prvenstvu (i našim dometima na njemu) biće još reči, najpre sledi pomalo zapostavljena rubrika „gde su, šta rade“. Gde je, recimo, Miroslav (Aero) Lazanski? U Politiknoj Rotopalanci, gde bi drugde bio. A šta radi? Objavljuje povremeno svoje napise i kolumne, šta bi drugo radio. Većinu tih bisera pisane reči sam propustio, ali sam onomad ipak pročitao – na internetu, naravno, odavno više ne kupujem Politiku – odlomak teksta u kome Lazanski (po ko zna koji put) huška državno rukovodstvo, ili već „koga treba“ da ponovo uvede obavezno služenje vojnog roka.

Ostavimo po strani što je obavezno služenje vojnog roka završilo u ropotarnici istorije – i to ne iz humanih razloga, zato što su belosvetska državna rukovodstva odlučila da svoje muške populacije kurtališe napora vojne obuke (i dosade služenja vojnog roka) nego zato što se u međuvremenu – mnogo pre poslednjeg Lazanskijevog update-a – koncepcija ratovanja bitno promenila, pa tako više neće (najverovatnije nikada) biti „širokih frontova“ i masovnih frontalnih sukobljavanja; nova vojna strategija je delovanje malih, profesionalnih, perfektno obučenih i još perfektnije – između ostalog GPS-ovima i kompjuterima – opremljenih jedinica.

Zašto onda Lazanski – ostavimo li po strani srpsku tradiciju – huška na ponovno uvođenje obaveznog vojnog roka? Da li, možda, smatra da bi to povećalo ionako enormnu borbenu gotovost Vojske Srbije. Ma jok! Kaže, Lazanski, da bi to bilo baš dobro zato da stariji vodnici ne bi čuvali stražu i da poručnici ne bi kosili kasranske travnjake i poligone. Lazanski se, sasvim predvidivo, ne pita, a da kako bi ova država, maltene na prosjačkom štapu, prehranila, opremila, obukla i obula još pedeset, recimo, hiljada stražara i kosaca, kad nije u stanju da kako treba prehrani, opremi, obuče i obuje postojeći profesionalni sastav.

No, pustimo Lazanskog i vratimo se na SP, na kome su „orlovi“, igrali takoreći na domaćem terenu, u Rusiji, a iz daljeg takmičenja ispali već u drugom kolu. A beše se krenulo – kako se u Srbiji vazda i kreće – galamdžijski, ambiciozno, čemu je doprineo i On Vrhovni, obećavši fudbalerima milionsku nagradu u evrima (čijim?) ukoliko budu prvi, koju bi naše fudbaldžije možda i osvojile, da ih nisu uzrujali i dekoncentrisali albanski orlići na kopačkama švajcarskih reprezentativaca „orlovskog“ porekla. Da je bilo pameti, to se moglo sprečiti, samo da je našim „orlovima“ neko stavio poveze preko očiju. Tako se, em ne bi uzrujali, em bi bolje igrali.