Taman pomislih da je „Jogurt revolucija II“ – kao i sve ostalo – pala u dubinu zaborava, kad ono – međutim. Bajatović ne bajati, Mirović ne miruje. Rešili ljudi da isteraju pravdu, to jest da Pajtića & co isteraju iz Banovine, koja im je baš zapala za oko. A kome i ne bi? Lepa zgrada usred Novog Sada. Prepuna radnih mesta i ostalih izazova i pogodnosti za političare. Ne lezi, međutim, vraže. Pošto je ulični prevrat neslavno omanuo, voždi revolucije su rešili da pribegnu legalnim metodama političke borbe. Obznanili su da će pokrenuti akciju sakupljanja potrebnog broja potpisa „građana gnevnih zbog nelegitimne vlasti“, posle čega će, razumljivo, Pajtić biti prinuđen da raspiše izbore. Da budem iskren – mislio sam da voždi foliraju! I s dobrim razlogom sam tako mislio. Peticije, sakupljanje potpisa, sve je to, dame i gospodo, u Srbiji luk i voda. Dim i prašina. I to dim od one najgore vrste, onaj koga ima tamo gde znamo čega ima.
Ako me pamćenje ne vara, Pajtić je u onomađašnjem Utisku nedelje izjavio da je za njegovu rezignaciju potrebno preko osam stotina hiljada potpisa sa sve brojem lične karte. Voždi, reklo bi se, nisu sakupili toliko, ama su digli galamu do neba. Ne znam tačno koliko su sakupili. Koga interesuje kvantitet nek potraži brojke na internetu. Mene interesuje nešto drugo! Kvalitet potpisa. Na – što bi se u našim zapadnim krajevima reklo – „koferenciji“ za štampu savetnica Jerkov je obnarodovala da među prikupljenim potpisima ima popriličan broj lažnih. Među regularnim pak potpisima nailazi se na paranormalne fenomene poput umnožavanja ličnosti potpisanih i po tri puta zaredom. Savetnica se nije zadržala na verbalnim optužbama. Daleko od toga. Dovela je na konferenciju osobe koje su pred očima javnosti posvedočile da su im se imena i prezimena našla među potpisima, a da oni ništa nisu potpisali. Ima i šeretskih momenata. Među potpisnicima se nalaze i neki uposlenici pokrajinske vlade. Koji, garantujem, ne bi majci potpisali takvu artiju. Ni Bajatović ni Mirović ne bi to od njih očekivali. Ali eto, potpisali ih.
I – šta ja kažem na sve to? Nije da nemam šta reći, ali sam ono što ću reći čuo jako davno, pre više od pola veka na ilindanskim vašarima u Bajinoj Bašti: Kod Marike na karije, ko nabije taj dobije! Navali narode, još malo pa nestalo! Žena bez trupa, danas u vašem gradu i nikad više! I pročaja vašarska sostojanija i marketinzi.
Imam li poentu? Imam. Sve je ostalo isto, samo vašara više nema.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
