Uvod u hronopolitiku

… generacije i generacije ostarelih hipika iz Manježa, Bosne i drugih drevnih, uništenih (ili renoviranih, što se svodi na isto) beogradskih kafana:

Zašto vojska uopšte mora da postoji – pitala su se tih davnih dana ( uz obavezni litar banatskog i sifon sode) ta divna pacifistička flower-power stvorenja, listom odevena u ofucane montomeri mantile, a ja sam – ponekad, ne uvek – (u to doba mladim) hipicima, skretao pažnju da će odgovor na to pitanje dobiti tek kada odgovore na – tada vrlo aktuelno – pitanje svih pitanja: zašto majmun drži qrac u supi.

Proteklo je Savom i Dunavom mnogo vode pre nego što sam dokonao da mi je pred očima bio i očigledniji argument – montomeri mantil, koji je, kako sam tek docnije doznao, dizajniran za potrebe US Army, a još je više vode proteklo dok mi do ruku nisu došle knjige metra Pola Vrilio-a, krajnje nemilitantne ličnosti, čija dela – štampana, inače, u vrlo skromnim tiražima – generalštabnovi svih vodećih armija sveta naručuju brzom poštom. (Nagradno pitanje: misliti li da su đeneralštab VS i Vulin čuli za Pola Virilioa?)

Budući da sam siguran da ćete i slediti primer Vulina i đeneralšataba, umesto da vas huškam da pročitate Virilioa, ukratko ću prepričati kako metr odgovara na pitanje „zašto vojska uopšte mora da postoji“. Naprosto mora – kaže Virilio – jer je ova civilizacija utemeljena na vojsci i njenim potrebama. Ovo se, zacelo, neće dopasti urbanim euromahalskim likovima, ali i sam grad je u počecima bio čisto vojni objekat – tvrđava.

Naravno, grad je posle postajao (i postao) i ono što euromahalski likovi misle da je oduvek bio (i da treba da bude) – kulturno središte, mesto „dešavanja“, „klabinga“, ludog provoda, etc – ali Virilio upravo to i hoće da kaže: da se vojni izumi s vremenom „civilizuju“ i ulaze u svakodnevnu upotrebu, pogrešno shvaćeni kao proizvodi „napretka i kulture“, a ne vojne industrije.

Da ne bi vojske, njenih potreba i njene domišljatosti, današnja bi se sajber generacija – kojoj su se pridružile i mnoge starkelje – svoje „šerove“, tvitere i mejlove još uvek slala dimnim signalima, ali ni tada ne bi bila ni malo „civilnija“ jer su – viđi vraga – i dimni signali vojni izum. Gorenapisano se odnosi na doba geopolitike koje je – osim u Srbiji, Podsaharskoj Africi i zemljama Trećeg sveta – krajem XX veka otišlo u ropotarnicu istorije. A šta se – i kako se – radi u novonastalom dobu hronopolitike, o tome čitajte u sutrašnjem broju.