Ubrzo ćemo saznati kakav će utisak ostaviti prva sesija novog ciklusa Utiska nedelje, a vreme će pokazati da li će „“vladajuće strukture“ – i nadasve Vrhovni Strukturalista – bojkotovatu kultnu emisuju što je pitanje koje se postavilo već tokom reklamiranja „povratka Utiska“.
Tiha je žeravica na kojoj se prže. Ne otići – to mu dođe kao kapitulacija, a sa druge strane otići, pa se izložiti Oljinim sarkazmima – to može ispasti kao kad ti Boškić postavi sačekušu na stepeništu DNS. Ili čak i gore.
No, dobro, vreme će pokazati u kom pravcu će Utisak krenuti, a mi ćemo u međuvremenu razmotriti šta se događa u svetu građanskih protesta. Protetsni menadžment je izgleda dokonao da šetanje i arlaukanje pred RTS-om i Vladinom organizacijom u Nemanjinoj prerasta u rutinu, pa i dosadu, sledstveno su u cilju povećanja protestne učinkovitosti lansirane ideje o 1. građanskoj neposlušnosti i 2. generalnom strajku.
Kao i sve ideje, gorepomenute na papiru zvuče gordo, očas posla iskopaju teoretsku zamku i stanu čekati da se stvarnost savata u nju, što stvarnost iznimno retko čini, naročito ako joj se ne pripomogne, a naročito ako građani – što je u Srbiji redovan slučaj – građansku neposlušnost shvate kao Eldorado za neplaćanje računa za struju, vodu, Infostan i ostale komunalije. Pokušavalo se s tim devedesetih, naišlo je i na dobar „odziv“, rezultat je bio da su mnogi građanski neposlušnici post festum dopali dužničkog ropstva.
Nema, naime, te opozicije koja, kad postane vlast, neće naplatiti sve račune i to sa kamatom. Toliko o tome. Ostalih neposlušnosti što se tiče, one su već tu, uopšte nema potrebe da opozicija na njih huška, srpsko građanstvo i seljaštvo po tradiciji daju sve od sebe da gde god mogu zajebu državu i izigraju zakon, možebiti da to donekle objašnjava zašto stalno fasujemo tirjane nesklone zakonitosti i ustavnosti.
Generalni štrajk je već mnogo efikasniji način prisiljavanja vlasti na raznorazne ustupke, ali on ima smisla samo ako je zaista generalan, što će reći ako u datoj zemlji prestanu da funkcionišu gradski, prigradski, međugradski, železnički i vazdušni saobraćaj i – naročito – ako i đubretari stupe u štrajk.
Ima tu još jedna stvar. Nema generalnih štrajkova bez jakih sindikata, potpuno nezavisnih od države, a zapitajmo se ima li takvih u Srbiji, pa posle prsnimo u smeh. Sindikati serbski pali su na niže grane nego u SFRJotu – tada su bar delili svinjke polutke – i došli smo do toga da su zaposlenici ili u vlasništvu države ili u vlasništvu privatnog kapitala, koji zasigurno neće štrajkovati protiv sosptvenih interesa. Svi ostali građanaski neposlušnici i generalni štrajkači su već na ulicama srpskih varoši i opet im toplo preporučujem da porazmisle o ustavotvornoj skupštini kao jedinom izlasku iz ovog ćorsokaka.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
