Yugonostalghia (13)

… zato što u Kantovom najboljem od svih svetova svako plaća svoje račune, za razliku od najboljeg od svih svetova Politikinih novinara, u kome je život, ako je to život, potpuno besplatan, lišen opterećenosti bilo kakvim računima, takoreći neuračunljiv. Novinska kuća „Politika“ je u podmićivanju i vezivanju novinara za svoje skute otišla tako daleko da je na tavanu svoje zgradurine u Makedonskoj 29 otvorila restoran tobožnje društvene, u stvari pljačkaške ishrane, u kojoj Politikini novinari već decenijama od jutra do maraka besplatno žderu na tuđi račun i na besplatno ždranje na tuđi račun dovode bližu i dalju rodbinu, prijatelje, susede, pa čak i ponekog imbecila iz „Grmeča“.

Ništa ne platiti, sve dobiti i svega se dokopati, biti na svim „važnim“ mestima, ako je moguće (a često jeste) istovremeno, to je deviza novinara Politike, njihovo sveto pravo, njihov žalosni life style! I ja sam, pomislih potom, ne bez griže savesti, najmanje dvadeset puta ručao u Politikinom restoranu, a tek su mi se sada, posle toliko godina, smučila ta masna, zločinačka jela, taj sramni hleb otet iz usta srpskih siročića. Mračna prisećanje na Politikinu menzu prenuše iz dubokog sna moje čovekoljublje i navedoše me na sumanutu pomisao da se, kad dođem u Zagreb i kada se književno veče završi, honorara odreknem u korist srpske siročadi u Hrvatskoj, ali kada se sve završilo, honorara se nisam odrekao i nijednog trenutka nisam zažalio zbog toga. Srebroljublje me možda jeste pobedilo, ali bi me, da sam se odrekao honorara, sasvim sigurno savladala gordost, strast neuporedivo smrtonosnija od srebroljublja i sasvim sigurno bih, istog trenutka kad bih tih devetsto kuna priložio u fond srpske siročadi u Hrvatskoj, o sebi počeo da mislim kao o narodnom dobrotvoru, zaštitniku srpske siročadi, velikanu srpske misli, plemenitom čoveku i slično. Da i ne pominjem da tih devetsto kuna nikada ne bi došlo ni blizu srpske siročadi u Hrvatskoj. Dobročinstva su najbolja kamuflaža za nepočinstva, pomislih. Došlo je, izgleda, vreme u kome šta god da učiniš, uvek počiniš greh, sve se okrenulo naglavačke, pomislih. Doskora je siromaštvo bilo olakšica da se čovek okane sveta, danas siromaštvo još više vezuje za svet. Umesto da razdeli ono malo stvari koje poseduje i da se vine u nebesa, siromah se hvata za neku sitnicu – neku tricu, neku kučinu – i ta ga sitnica prikiva za zemlju istom, a možda i većom snagom od one kojom bogataše za zemlju prikivaju basnoslovne sume novca i ogromna imanja.