Yugonostalghia (12)

… impotentni, srebroljubivi i pokvareni kao i Politika i isto se, kao i matična kuća, time ponose i hvale, umesto da se stide. Nemaju oni stida ni obraza, pomislih. Čim – jednom za svagda – zasednu u redakciju Politike, Politikini novinari, a sve češće i novinarke, puštaju duge, umetničke brade, nabavljaju (ne – kupuju) kožnu torbu, u javnosti poznatu kao „komesarka“, koja im daje intelektualni izgled, i nakon što, negde oko podne, zgužvani, poluraspadnuti i mamurni, na brzinu smandrljaju domaće zadatke koje im je prethodnog dana zadao urednik/ca – najčešće funkcionalno nepismene članke o Svetom Savi, Milunki Lazarević, Apisu, Branku Ćopiću, najvećoj Politikinoj nedužnoj žrtvi, Ivi Andriću, ili o cenama zeleniša na Bajlonijevoj pijaci – po ceo bogovetni dan provode u kafani „Grmeč“, hvatajući zjale i napijajući se na tuđ račun, hvaleći se uokolo da su novinari Politike, najstarijeg dnevnog lista na Balkanu, i uvek iznova pronalazeći dovoljan broj imbecila spremnih da s njima podele radost bivanja novinarom Politike i spremnih da u to ime odreše kesu, da bi se docnije, pred sabraćom imbecilima, pohvalili da su sedeli s tim i tim, novinarom Politike, i da su, štaviše, s tim i tim novinarom postali jaki prijatelji, „na prst u dupe“, kako voli da kaže taj polusvet.

Odavno bih ja, pomislih, prestao da pišem i da pisanjem prljam dušu, samo da proza nije jedino preostalo mesto u Srbiji na kome čovek može Politici skresati u brk da je leglo političke (i svake druge) prostitucije, političkog (i svakog drugog) kriminala i genocida nad kulturom, jedino mesto na kome se imbecilu može reći da je imbecil, kretenu da je kreten i propalici da je propalica, a da se zbog toga ne bude stražarno sproveden pred Viši sud u Timočkoj, osuđen na polivanje katranom, posipanje perjem i prikivanje na stub srama postavljen ispred hotela „Moskva“. Poštena proza ne sme da ugađa čulima, a kamoli sujetama, a ponajmanje treba da ugađa novinarima Politike, preispoljnim izelicama i pijandurama, koji u kafani nikada ništa ne plaćaju, to neprestano izmiče pažnji javnosti, a to je aksiom, ustavna kategorija, to niko ne dovodi u pitanje, niti se ko usuđuje na takav potez, jer – zameri li se ko novinaru Politike – lako može doći u situaciju da potegne i umre, a da njegova smrt prođe potpuno nezapaženo, zato što će novinari Politike sprečiti javno publikovanje njegove uredno plaćene umrlice.