Yugonostalghia (14)

Još uvek se oporavljam od posledica afektivne vezanosti za taj kaput, proizvod Konfekcije „Kluz“, šnajderske radne organizacije koja je odenula generacije i generacije jugonostalgičara. Izgleda da su materijal i kroj tog kaputa izdržali probu vremena, čim još uvek mislim na njega, pomislih. Nebitne su okolnosti pod kojima sam došao u posed tog odevnog predmeta marke „kluz“, dovoljno je reći da sam se dobro pomučio da ga kupim. Istini za volju, taj kaput je – ako ga dobro pamtim – i po današnjim standardima bio solidan komad odeće. Protežući se od vrata do ispod kolena, „Kluzov“ kaput me je besprekorno štitio od snega, leda i košave i uspešno prikrivao mnoštvo nesolidnosti na mojoj pojavi, ali su me njegova dobročinstva na kraju skušo koštala. U jednom momentu sam podlegao gordosti, pao u prelest i počeo o sebi da mislim kao o čoveku koji je kupovinom i posedovanjem tog kaputa zakoračio u svet uspešnih, solidnih, dobro odevenih ljudi, čak sam se u nekoliko navrata nosio mišlju da se učlanim u SK, toliko mi je samopouzdanja ulivao taj kaput. Uveče, kada bih umoran došao u svoju izbu, skidao bih kaput, polagao ga na krevet i i dugo ga i s ljubavlju posmatrao. Naprosto sam ga gutao očima, pomislih. U pravu je Sveti Avgustin, ljubav je zaista u stanju da čoveka pretvori u stvar koju voli, malo je, pomislih, nedostajalo da se pretvorim u kaput, vrlo malo, dlaka je bila u pitanju. Bar će me kaput nadživeti, bar će nešto ostati iza mene, tako sam mislio u ona oskudna vremena, pomislih. Ni siromaštvo nije za svakoga, takođe pomislih, ne bez tuge. I u siromaštvu se i te kako preteruje, pa i razbacuje. S vremenom je moj kaput marke „kluz“, počeo da zloupotrebljava moja osećanja i sve je uočljivije prestajao da biva odevni predmet i polako se pretvarao u moju drugu kožu, u vitalni organ, za mene dragoceniji od telesnih, a besplatnih, ako se tako može reći, organa bez kojih se može živeti, mislim na slepo crevo, slezinu, oba muda, jedan bubreg. Ko zna kako bi se sve to završilo – sigurno ne dobro – da mi jednom prilikom u kafani „Zora“ neki zavidljivac nije u džep kaputa ubacio upaljenu cigaretu. Kasno je to primećeno, prekasno u stvari, tek kada je tinjajući plamen napravio na kaputu rupu veličine dlana.