Yugonostalghia (15)

Ali ta je, uostalom ne tako ružna zakrpa, ostavila trajnu stigmu na mojoj duši, iste veličine i na istom mestu kao i zakrpa, ako se pojmovi „veličina“ i „mesto“ mogu primeniti kada se govori o duši, pomislih. Ako ćemo pošteno, pomislih potom, šta me je drugo ako ne siromaštvo – taj izgovor za sva nepočinstva ovoga sveta – davnih godina navelo da posrnem i da se odam povremenom ručavanju u Politikinom restoranu masovne ishrane, smeštenom na tavanu napola lude napola javne kuće u Makedonskoj 29.

Jednom ću, pomislih, otići u Politiku i tamo u krilo glavnog urednika/ce ispovraćati sve što sam ikada pojeo u Politikinoj menzi, bez obzira na reakcije javnosti, bez obzira šta ko mogao misliti o tome.

Beše to, ako se ne varam, početkom osamdesetih, u vreme kada sam – pod diktaturom Gojka Tešića – radio (za bednu nadnicu) kao urednik proze u listu za književnost, kulturu i društvena pitanja, Književna reč. Tešić – čudo od urednika, pomislih u magnovenju – zahvaljujući poznanstvima u ondašnjem komunističkom i novinarskom podzemlju beše uredio da se Književna reč – koja je, za razliku od Politike koja je plivala u otetim parama, grcala u dugovima – za jeftine pare štampa u Politikinoj rotaciji, zapravo na mestu zločina s koga su svake noći u opticaj puštane stotine i stotine hiljada, ponekad i milioni primeraka falsifikovanih novina. U to vreme sam ručavao od prilike do prilike, u stvari sam po sili nužde jeo upravo onoliko koliko je oduvek trebalo, a koliko bih i sada – po slobodnoj odluci – trebalo da jedem, trebalo bi to da imam na umu i da ne podležem čarima hrvatskih đakonija jednom kad se dokopam Zagreba, pomislih. Ondašnji komunistički polusvet Politiku je obasipao basnoslovnim sumama para, Književnoj reči je udeljivao tek poneku crkavicu, ali je u svakom slučaju davao mnogo više nego što bi Književnoj reči – da je opstala – davao demokratski ološ kada se dokopao vlasti i kada je – umesto po kafanskim nužnicima – počeo masovno da bludniči u „Hajatu“, „Moskvi“, „Interkontinentalu“, i na kraju – kada im je to Đinđić strogo zabranio – u motelu „Rodić“ na subotičkom pseudoautoputu. Nikada to bednici nisu oprostili Đinđiću. Koštalo je to Đinđića glave, između ostalog, naravno. Nemam dokaza – u Srbiji nikada nema dokaza – ali podozrevam da je demokratski polusvet u stvari Đinđićevog smaknuća odgovoran isto koliko i polusvet velikosrpskog šovinizma i hegemonizma, verujem da su tesno sarađivali u ubilačkoj zaveri, ionako odavno žive u kohabitaciji.