Yugonostalghia (20)

Varira ta razdaljina od danas do sutra, od slučaja do slučaja, od potreba poslovodstava benzinskih pumpi, u krajnjoj liniji. Ne bi me začudilo, pomislih, da su Hrvati iz niskih pobuda desnu stranu auto-puta Beograd-Zagreb, onu kojom Srbi nadiru u Hrvatsku, rastegli na 750 km, a da su – iz pravca Beograda gledano – levu stranu, kojom Hrvati putuju do Županje, dalje ne, radi uštede hrvatskog benzina, prostora i vremena, skratili na 180 km, skratili bi i više, samo de je bilo tehnički izvodljivo, ali nije, prostor ne ograničava samo kretanje nego i pokvarenjaštvo. Konačno, zašto bi bilo koje razdaljine – a pogotovo razdaljine na teritorijama Srbije i Hrvatske – marile za ljudska premeravanja, sve je to čisto arbitrarno, pomislih. Jedan sat, dakle šezdeset minuta, bar to svi znaju, ponekad proleti u magnovenju, a ponekad se otegne u nedogled, zašto bi prostor postupao drugačije, ponekad se oduži, ponekad se skrati, od muke, pretpostavljam, nije lako prostoru na prostoru bivše Jugoslavije, na kome se ne zna ni časni krst, kamoli razdaljine između gradova, pomislih na kraju.

Ubrzo, međutim, zažalih što nisam nastavio put za Zagreb, jer su tokom mog zadržavanja, hvatanja zjala i prelistavanja Politike, na benzinsku pumpu u Šimanovcima pristigla i parkirala se četiri međunarodna autobusa, dva iz pravca Jedrena, dva iz Plovdiva, kojima se put Austrije i Nemačke, pod strogim nadzorom svirepih goniča robova, masovno transportuje turska i bugarska sirotinja, omamljena idiotskom nadom da će joj promena mesta boravka doneti nešto dobro ili bar manje loše. Opštepoznato je, iako za to niko ne haje, da u dogovoru s pljačkaškim poslovodstvom benzinske pumpe u Šimanovcima, autobusi iz Jedrena i Plovdiva, kada jednom krenu sa svojih polaznih stanica, iz najnižih pobuda ne staju nigde pre benzinske pumpe u Šimanovcima, a treba napomenuti da razdaljina između Jedrena, Plovdiva i benzinske pumpe u Šimanovcima – u zavisnosti od godišnjeg doba, meteoroloških uslova, broja putnika i procene prevoznika – varira od nekoliko stotina, pa do nekoliko hiljada kilometara, tokom kojih su putnici apsolutno uskraćeni za mogućnost da udahnu vazduh, protegnu noge, popiju flašicu vode, pojedu sendvič i obave malu i veliku nuždu. U autobusima bugarskog goniča robova, „Bojan Travela“, i turskog goniča robova, „Edirne Transport & lojistik“, na snazi je stroga zabrana unošenje bilo kakvih napitaka i bilo kakve hrane, pod izgovorom da je to u suprotnosti sa zakonskom regulativom Evropske unije, a u stvari u cilju apsolutnog izgladnjivanja, dehidracije i iscrpljivanja putnika, koji – kada autobusi konačno stanu na benzinskoj pumpi u Šimanovcima – izleću iz autobusa kao Zlatna horda.