Zemlja golema

Naša današnja tema je osvrt na tekst Vesne Pešič „Ko to tamo širi mržnju“, objavljen na sajtu „Peščanika“ u kome Vesna, između ostalog, piše sledeće: „To nije nikakva iskonska mržnja, ona od pamtiveka do danas, koju Basara u svom nihilizmu pripisuje Srbima i zbog koje pomišlja da ne treba menjati vlast, jer umesto jednih mrzitelja doći će drugi, možda i veći mrzitelji, pa nam se može desiti da plačemo za starim i „od blata pravimo Aca Srbina“. Jer, s obe strane su mrzitelji, samo su jedni na vlasti, a drugi bez fotelje (raskomoćeni u zloći omrznutog „kruga dvojke“ i Drugoj Srbiji koje odavno nema).

U cilju pravovremenog i objektivnog informisanja javnosti i i Vesni i javnosti skrećem pažnju da ja o kulturi mržnje u Srba nikada nisam pisao (ni mislio) kao o „iskonskoj“ ili urođenoj, nego sam je smatrao (i zauvek ću je smatrati ) spolja indukovanom, u počecima Srbije iz neznanja, docnije iz niskih pobuda i koristoljublja. O ovome bih baš voleo da porazgovaram sa Vesnom – i ne samo sa njom – ali dok se ne uspostavi „unutrašnji dijalog“ imam za nju neka pitanja.

Dobro, bre, Vesna, gde si ti u mojim tvrdnjama ugledala nihilizam? Zar Druga Srbija nije koliko juče zaplakala za JexS-om Tadićem, na koga je inače (prečesto s pravom) osipala drvlje, kamenje i bele listi?e i zar mnogi beli listići i drugosrbijanci ne bi sada – samo kad bi bili upućeni u kabalističku tehnologiju proizvodnje golema – Borisa napravili od blata i vratili ga na vlast. Šta je, nadalje, Vesna, nihilističko u mojoj tvrdnji da je besmisleno menjati ovu ili onu vladajuću ličnost, ako se prethodno ne promeni način vladavine i ako se srednjovekovni pojam i praksis „vladavine“ ne pretvori u pojam i praksis savremene državne uprave.

Napraviću još nekoliko pitanja. Šta te, Vesna, navodi na pomisao da bi bilo ko od raspoloživih, opozicionih persona dramatis – ukoliko bi se dokopao vlasti – učino bilo šta na poslu demontaže političkog sistema orijentalne despotije s (donekle) ljudskim likom? I na čemu temeljiš nadu da bi iz ove konfuzije, ovako temeljno raspadnutog društva i ovoliko razvaljene i obesmišljene institucionalnosti mogao iskrsnuti neki srpski Ulof Palme. Možebiti da sam se pod starost odao nihilizmu, ali sva je prilika da goreopisane okolnosti idu na ruku usponu nekog čoveka vrlo čvrste ruke, zbog koga će nam Vučićeva era izgledati kao „zlatno doba srpske demokratije“. Ali hajde da se okanemo nihilizma, pa da se odamo maštarijama. Zamislimo da Dobra Vila prekonoć u vodovode srpskih varoši ubaci veliku količinu LSD-ja, pa da srpsko građanstvo i seljaštvo „pod uticajem“ pokloni svoj glas nekom sposobnom i blagočestivom političaru. Šta misliš, Vesna, koliko bi složnoj braći trebalo da tog i takvog čoveka streljaju – kao što su učinili sa Đinđićem – pa da mu posle saborno podignu spomenik? Vita jela, zelen bor, čekam brzi odgovor.