Linč kao akademski ritual

„Molim vas, oprostite. Morali smo. Profesorska plata je mizerna. Znate i sami. Ne osuđujte nas tako brzopleto!“
Tako u svojoj zamišljenoj odbrani možda govore univerzitetski nastavnici koji iz radnog odnosa na državnim fakultetima, predaju dopunski i na privatnim. Ali, njihov vapaj je mnogo više od lične tragedije – on je ogledalo protivrečnosti i licemerja koji se često pripisuju akademskoj zajednici.

„Hajde da ih proslavimo!“ – uzviknuće na društvenim mrežama pojedine kolege zaposlene na državnim fakultetima, kivni na svoje bivše studente koji su se drznuli da se zaposle na privatnim fakultetima koji se u javnosti neretko povezuju sa strankom na vlasti i kontroverznim biznismenima.

„Kako smete da postanete ćacad? Hej, pa mi smo vas proizveli“, kao da poručuju. A, to isto „mi“, godinama izgleda može zapošljavati uglavnom „svoju Ćacad“, dok talentovanima koji nisu ničiji miljenici vrata državnih fakulteta ostaju zatvorena. Kada ih studenti podsete na obećanja o „brizi za talentovane“, odgovornost se prebacuje na državu. Kada se otvori prostor za privatni sektor, onda ih automatski proglašavaju izdajnicima.

Mnogi profesori državnih fakulteta vole sebe da vide kao čuvare čiste nauke koji je štite od „komercijalizacije“. Mogu zgroženo odmahivati glavom, uz prigodno coktanje, na sam pomen privatnih univerziteta, privatnih edukacija, privatnih seminara, na sve što počinje na slovo „P“. Psihologija, na primer. Jer, izgleda da su se psihologije – paradoksalno – već, delimično i odrekli. Kako? Tako što su je odvojili od psihoterapije, proglasivši potonju nezavisnom, da bi mogli da od nje kao privatni preduzetnici žive, dok s državnih katedri poručuju studentima da nema ništa gore od „privatnika“.

Ali, trenutak u kojem se sve ovo odvija nije neutralan: vlast je u otvorenom sukobu sa većim delom akademske zajednice. Ipak, oštra kritika ne proizilazi iz istinske borbe protiv politizacije univerziteta, jer stranačkih upliva ima i na državnim fakultetima, i to decenijama. Ona proizilazi iz potrebe zajednice da potvrdi sopstveni identitet u trenutku ugroženosti. Napad na pojedinca služi kao ritual samopotvrđivanja: dokaz da akademska zajednica još uvek „postoji“.

Pojedini profesori će sedeti tako u foteljama na državnim fakultetima i tako snažno i tako prosto, zgražavaće se nad pojedinim privatnim fakultetima. U toj igri beskrajnih opravdanja, gotovo niko neće primetiti tu projekciju: osuda drugih služi da se prikriju sopstvene slabosti. Oni koji od privatne prakse žive, često deluju kao najglasniji u borbi protiv privatnih fakulteta. Sistem koji deluje kao zatvoren i nedostupan, najglasnije brane oni koji u njemu već imaju svoje pozicije. Mladi čovek koji želi da predaje, da prenese znanje i izgradi akademsku karijeru, tu šansu nikada ne dobija. Ako ćuti i pokorava se, živeće u slepilu. Ako ode svojim putem, biće izbrisan – kao da nikada nije postojao.

Međutim, dok naši imaginarni ili stvarni profesori sa početka ovog teksta razmišljaju kako da postupe u ovoj nezahvalnoj situaciji, umesto da se pravdaju bilo kome, mogu postaviti pitanje: „Kako smete tako brzo da nas osuđujete? Ko vam je to dopustio? To je srpska verzija akademske zajednice. Možda ćemo raditi na privatnom fakultetu, a možda i nećemo. Možda smo vam izdajnici, možda smo samo nastavnici.

Možda smo doneli pogrešnu odluku, možda smo samo dosledni sebi. A, možda je jedini problem u tome što vas podsećamo da niste vi ti koji odlučujete gde znanje može da se predaje. Možda ćemo predavati tamo gde nas najmanje želite. Ili nigde, jer neki mogu i to da priušte. Vi ćete se i dalje zgražavati, vikati, pisati saopštenja, a mi ćemo vas posmatrati. Bez emocija i sa ogromnim interesovanjem – baš kao što psiholozi posmatraju eksperiment. I najposle, šta ćemo ako je to eksperiment sa učesničkim posmatranjem?“

Istina je da pojedini profesori mogu da izaberu da uđu u takve strukture iz želje da služe politici, ali mogu da izaberu i da zadrže ono što im je zaista važno: mogućnost da predaju, prenose znanje i posmatraju mehanizme moći iz prve ruke. Njihova odluka može biti i svestan izbor – kontrolisani eksperiment koji im omogućava da posmatraju istinu o sopstvenoj zajednici iz svih uglova.

Na kraju, možda je baš taj poziv – „Hajde da ih proslavimo!“ – idealan primer za analizu. Jer, šta je drugo linč nego najprimitivniji oblik društvene kohezije? Urlik plemena koje se okuplja oko vatre, da u sopstvenom dimu proglasi pobedu. Kada se posmatra sa strane, to „slavlje“ nije ništa više od improvizovanog obreda, varvarske pantomime koja se ponavlja, jer nema snage da sruši tabu. I u tom prizoru, sva ozbiljnost osude pretvara se u sopstvenu karikaturu – ritual bučnih, a nemoćnih.

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.