Psihološka analiza filma: „Naša svakodnevica“

Svi znamo da je scenario slab, gluma repetitivna, montaža haotična, a kraj nikad ne dolazi. I opet kupujemo kartu za sledeću projekciju. Dobrodošli u naš kolektivni bioskop, gde aktuelna društveno-politička situacija postaje beskrajni film.

Kao i u svakom filmu, ovde su nam likovi podeljeni u stereotipne uloge: junak, anti-junak, tragični junak i masa. Psihološki gledano, motivacija je manje kompleksna nego što deluje na prvi pogled. Dok publika nagađa o „višim ciljevima“ ili „ideološkim razlikama“, ispod se kriju mnogo osnovnije pokretačke sile: težnja ka moći, strah od gubitka kontrole, glad za statusom i očuvanje slike o sebi.

U teoriji motivacije, Maslovljeva hijerarhija potreba može da nam pomogne – za neke likove osnovna „fiziološka potreba“ je pristup resursima, dok je za druge vrhunac piramide prestiž i priznanje. Kada ih gledamo kroz ovu prizmu, jasno je da su njihovi postupci manje vođeni „državnim interesom“, a mnogo više ličnim psihološkim obrascima.

Jedna od osnovnih komponenti psihološke analize filma jeste posmatranje kako se likovi menjaju kroz priču. U našem filmu, međutim, najveći problem je stagnacija. Likovi se ponavljaju iz scene u scenu, njihovi obrasci ponašanja su predvidivi, a emocionalni razvoj gotovo nepostojeći. U psihologiji bismo rekli da je reč o rigidnim obrascima, jer se ne menjaju čak i kada se okolnosti promene. Umesto učenja iz grešaka, dobijamo reprizu iste greške, samo u drugačijem kostimu. Publika koja očekuje katarzu ili transformaciju junaka ostaje razočarana.

Da bi film bio zanimljiv, potrebna je dinamika između likova. U ovom filmu odnosi funkcionišu po principu „savezi i izdaje“. U jednoj sceni dvoje aktera deluju kao najbliži saveznici, dok se u sledećoj već optužuju i razvlače po tabloidima. Psihološki termin za ovo je instrumentalizovani odnos, gde se drugi ljudi doživljavaju kao sredstva za sopstveni cilj. Dinamika moći u ovakvim odnosima često je zasnovana na manipulaciji i projekciji. Ako jedan lik ne može da prizna sopstvene slabosti, projektovaće ih na protivnika i optužiti ga za iste mane. Publika to gleda kao verbalni duel, ali psihološki gledano, to je odbrambeni mehanizam kojim se lik štiti od sopstvene nesigurnosti.

Film je bogat temama: strah od gubitka, stalno stanje krize, potreba za kontrolom i opsesija slikom u očima javnosti. Sve vreme dominira anksiozni ton, jer dijalog i gluma sugerišu da preti neka katastrofa.

Simbolika je posebno zanimljiva. Konferencijska sala je scena, mikrofon rekvizit, a slogani zamena za smislen dijalog. Rekviziti, poput „novog plana“, „strateškog dokumenta“ ili „istorijskog dogovora“, javljaju se kao simboli nade, ali po pravilu ostaju prazni, jer nemaju nikakav psihološki uticaj osim kratkog smirivanja publike. To je ekvivalent placebo tableti u medicini: efekat traje kratko, dok iluzija funkcioniše.

Ne smemo zaboraviti i publiku, jer bez nje film ne bi imao smisla. Publika je ujedno i pasivni posmatrač i aktivni učesnik, jer svojim reakcijama održava film u životu. Psihologija mase kaže da ljudi u grupi reaguju drugačije nego kada su sami: lakše podležu sugestiji, skloniji su imitaciji i traže sigurnost u kolektivnim emocijama.
Tako dobijamo paradoks da, iako publika negoduje, zviždi i kritikuje film, svojim stalnim vraćanjem u bioskop potvrđuje da je deo igre. Kao u svakoj grupnoj dinamici, pritisak da „ostaneš u publici“ često je jači od individualne odluke da ustaneš i izađeš.

Ako psihološki analiziramo narativnu liniju, jasno je da film nema klasičnu strukturu sa uvodom, zapletom, vrhuncem i raspletom. On se zapravo zasniva na beskrajnom odlaganju raspleta. Publika stalno očekuje „veliki obrt“, ali on nikada ne stiže. Umesto toga, dobijamo reprizu – nova sezona sa istim likovima i gotovo istim replikama.

U klasičnoj dramaturgiji, sukob vodi ka raspletu i razrešenju. U ovom filmu, međutim, sukob se hrani samim sobom. Svaka scena agresije stvara materijal za sledeću. Spirala je zatvorena. Publika je istovremeno i glavni junak i glavna žrtva.

Međutim, postoji jedna razlika između stvarnog života i bioskopa – u stvarnosti publika može da ustane i prekine projekciju. Ne mora da aplaudira, ne mora da zviždi, ne mora da kupuje kartu za reprizu istog konflikta. Promena počinje onog trenutka kada pojedinac postane svestan sopstvene uloge u grupi. Kada shvati da njegova reakcija, pa čak i tišina, učestvuje u održavanju priče. Upravo tu leži mogućnost za novi scenario.

Paradoks našeg društveno-političkog filma je što nema reditelja osim nas samih. Ako i dalje igramo iste uloge, dobićemo iste scene. Ako promenimo igru, dobićemo novi žanr. Nije nam do komedije, tragedijom nas zastrašuju – možda je vreme za dramu sa šansom za katarzu?

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.