Rad na sebi – oprez!

Međutim, kada se ovaj samoreklamni sloj oguli, ostaje pitanje: šta zapravo znači izraz „rad na sebi“? I još važnije, zašto se toliko ističe u javnosti, iako se ne može proveriti, meriti, a ni uporediti?

Problem počinje već u jeziku. Sama sintagma zvuči kao upozorenje sa puta: „Oprez, rad na sebi u toku! Izvinite zbog zastoja.“

A, zapravo bi trebalo da označava nešto daleko suptilnije – proces prorađivanja sopstvenih iskustava, uvida u sopstvene reakcije, načina na koji se sopstvena istorija prepliće sa profesionalnom praksom. To je intrapsihička dinamika, a ne radovi na određenoj trasi. Kad se tako komplikovan proces svede na par reči koje deluju konkretno i označavaju sve i ništa, otvara se prostor za zloupotrebu.

U državi u kojoj psihoterapija nije regulisana zakonom, a formalni uslovi za bavljenje psihoterapijom faktički ne postoje, sintagma „rad na sebi“ postaje savršeno retoričko sredstvo. Ako psihoterapiju mogu da praktikuju osobe sa najrazličitijim obrazovnim profilima – od psihologa do inženjera, ekonomista, pravnika, onda se njihov strukovni identitet mora graditi na nečemu drugom. Tu „rad na sebi“ postaje idealna zamena za formalnu legitimaciju. To je narativ koji se ne može proveriti, a zvuči impresivno.

Umesto da bude intiman proces koji utiče na profesionalnu zrelost, on postaje javni dokaz stručnosti. Ali, lični rad, koliko god iskren bio, ne može biti indikator kompetentnosti. On ne daje znanje o psihološkim teorijama, ne obezbeđuje metodološku preciznost, ne garantuje etičku doslednost. Drugim rečima, introspekcija nije akademsko obrazovanje.

Kada ne postoji jasna distinkcija između stručne kvalifikacije i lične naracije, termin „rad na sebi“ dobija status univerzalne legitimacije gde svako može da ga koristi, svako može da ga tumači, a klijenti najčešće nemaju mehanizam da provere šta se pod tim zapravo podrazumeva i na taj način ta sintagma postaje sredstvo za građenje autoriteta bez realnog pokrića.

S druge strane, formalno obrazovanje je jedino što se može proveriti, jedino što se polaže na ispitima, brani, recenzira i nadzire. Kada pričamo o radu sa ljudima u osetljivim stanjima, to je jedina pouzdana osnova

. Lični rad može da obogati stručnost, ali je ne može zameniti. I zato je problem kada se ta dva pojma počnu predstavljati kao da stoje na istoj ravni – ili čak kada se lični rad stavlja ispred diplome, kao moralni dokaz nečije superiornosti.

Ipak, postoji još nešto što često promiče pažnji. Kada neko prekomerno ističe svoj lični rad, naročito javno i često, to može biti znak nesigurnosti, pokušaj da se otkloni tuđa ili sopstvena sumnja.

Oni koji su zaista stabilni u svom profesionalnom identitetu nemaju potrebu da kvantifikuju svoju unutrašnju obradu. Njihov rad se vidi u načinu komunikacije, u smirenosti, u kapacitetu da izdrže neslaganje bez agresivnosti, a ne u broju sati provedenih u terapijskoj fotelji sa druge strane.

Kada, na kraju, postavimo pitanje – nije li, onda, formalno obrazovanje jedini validni indikator ličnog rada? – zapravo se pitamo – može li se profesionalna zrelost uopšte dokazati ili se može samo videti i prepoznati. Lični rad se ne meri, ne broji i ne objavljuje; on se ocrtava u načinu na koji neko obavlja svoj posao.

Stručnost je proverljiva, lični proces nije a, ono što je neproverljivo ne može biti kriterijum stručnosti. Introspekcija jeste dragocena, ali znanje, metod i etička odgovornost su ono što društvo štiti. I zato, pre nego što poverujemo nečijim velikim rečima o ličnom razvoju, uvek je mudro pogledati – kako taj neko zapravo postupa. Nekad je dovoljno baciti pogled na jedan komentar ispod objave da se razreši dilema.

Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.