Foto: Aleksandar Obradinović„Iskustvo nam je palanačko“, pisao je Konstantinović i ta rečenica mi se vraća svaki put kada prstom prelazim preko ekrana telefona. Dok skrolujem, pred očima se formira mapa digitalne palanke: zatvorenih krugova, predvidljivih uverenja i sigurnih, samopouzdano izrečenih velikih istina. Algoritam tu palanku održava u životu, dopunjuje je, hrani onim što već znamo i filtrira ono što bi moglo da nas uznemiri svojom složenošću. Palanka više nije prostor – ona je način mišljenja koji se preselio u brzinu i površinu digitalnog vremena.
U tom prostoru lako se prepoznaje ono što je Josip Berger nazivao razdraganom amaterskom samouverenošću: pojavu da ljudi koji, oslobođeni tereta metode, teorije i profesionalne etike, govore glasnije od stručnjaka. Razdraganost u ovom slučaju nije radost znanja, nego radost neodgovornosti koja omogućava brze sudove i jednostavne zaključke. Stručnjak, za razliku od toga, uvek gleda unazad ka granicama sopstvene discipline i zato govori opreznije, sporije, manje „atraktivno“.
Ta razlika postaje vidljiva u mnogim javnim formatima – na mrežama, u komentarima, u studijskim emisijama. Često se susretnu dva načina govora koji su određeni vrstom znanja koju nose. Jedan je ukorenjen u znanju: u nesigurnosti koja proističe iz svesnosti o granicama. Drugi je utemeljen u samopouzdanju: uverenju da je misao potpuno dovoljna sama sebi, bez potrebe za proverom. Kada se ta dva govora sudare, nastaje privid ravnopravne debate, iako se zapravo radi o različitim svetovima: jedan traži odgovornost, drugi publiku.
Što je oblast složenija, paradoks je izraženiji. Stručnjak zna koliko ne zna, pa zato zvuči uzdržano. Amater ne zna da ne zna, pa zvuči uverljivo. I dok obojica mogu delovati samouvereno, samo jedan može da izdrži sopstveno preispitivanje. Digitalni mediji taj neravnomerni odnos dodatno pojačavaju: nagrađuju brzinu, jednostavnost, lako svarljivu sigurnost – sve ono što ide u korist amaterskog govora. Stručni ton, spor i nijansiran, ostaje u pozadini jer nije skrojen prema ritmu društvenih mreža.
Zato se u takvim javnim susretima ne vodi spor između dve osobe, nego između dve kulture tumačenja sveta. Jedna pravi razliku između mišljenja i znanja dok druga tu razliku briše. Jedna je oprezna, jer zna posledice svojih reči; druga je razdragana jer posledica nema. U toj dinamici mediji imaju presudnu ulogu. Oni odlučuju šta ćemo smatrati autoritetom: kompetenciju ili ubedljivost. Ako nagrađuju samouverenost, onda razdragani amateri lako postaju centralne figure javnosti. Ako nagrađuju znanje i odgovornost, stručni glas dobija priliku da se čuje bez potrebe da se takmiči s lakomislenom sigurnošću.
I zato, dok prst nastavlja da klizi po ekranu, ostaje otvoreno pitanje koje prevazilazi svaki pojedinačni primer: šta nam danas palanka – ova digitalna, ubrzana, algoritamska – govori o tome ko je stručnjak, a ko tek razdragani govornik koji ume da zvuči uverljivo? I da li još uopšte znamo da razlikujemo jedno od drugog?
Autorka je psihološkinja i osnivačica Centra za psihološku podršku, psihoterapiju i edukaciju „Psiho Ludens“
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
