Boing-boing

VODIČ

Prohladan jesenji dan… Niski oblaci se mešaju s nekom upornom kišom… U glavnom gradu države Srbije raznobojni kišobrani se ogledaju u mokrom asfaltu, ali nigde duginih boja… Prolaznici žure nekud, mnogi nekud daleko, što dalje…

Oh, ko to tamo hita put Kalemegdana? Oh, pa to je naš Vodič (inače student generacije) na čelu kavalkade dragih gostiju, među kojima je najdraži msje Erik Beson, ministar za migracije države Francuske.

Na Kalemegdanu, oni zastaju na kraju Promenade, tamo kod lava. Vodič staje tik uz kamenu zver (nemereš ih razlikovat, jebote)… Uzima vazduh punim plućima i, kad su svi očekivali „Miljacku“, Vodič poče da veze…

Vodič: Ovo je, znači, spomenik… Mislim, ovo ovde je spomenik i on, znači, gleda… Na Ušće! Ovde ima… Ovde je, znači, brdo, znači, planina… Planinski deo, zato se zove Kale… Kale-megdan. Kale, znači… Kale brdo… Znači, Kale…

Gost: (na ushićenom francuskom) O mondje, svaka mu je ko u Voltera!

KURIR

Beograd… Vedra jesenjska noć… Albanija u nebo štrči, a Kurir (inače student generacije), preko Terazija, polako, nogu pred nogu, put Deutsche Botschaft idev… Za njim ni čalgidžije da zasviriv, ni Ceca da zapojev… Onako t’nko, visoko… Sam idev… Samo on i mesečina što se po bašče razlila, po klete kafanske bašče…

Stiže… Na kapidžik ga H. E. Hajnc sačekuje…

HE: Guten abend… Kojim gutom?*

Kurir: Evo, znači, doneo sam ono istupanje u Dragincu, znači, nije tačno ono, nego ovo, ono su me, znači, interpretirali, ovo, znači, nisu… Ono nije, ovo, znači, jeste… Hoćete li da vas vodim na Kalemegdan?

HE: (na ushićenom nemačkom) O main Got, svaka mu je ko u Getea!

PREMIJER

Država Srbija. You Tube, štampa, radio, televizija – svi kanali. Premijer (inače student generacije) total.

Premijer: Znači, boing! Ja kao predsednik vlade, znači, kao premijer… Znači, sto dana ja premijer, to vam je sto dana ja kao pedsednik vlade… Boing! Da vam pokažem Kalemegdan?

Jokić: O Bože, svaka mu je ko u Njegoša!

* (Nem. Dobro veče. Kojim dobrom?)