Fama o tuđem veku

Beograd, 56. sajam knjiga. Sajamskom ulicom Danila Kiša ide Basara. Odonud, bulevarom Ilije Garašanina, eto ga Ćosić. Susreću se na skveru kod Vuka.

Basara: (prijatno iznenađen) Oh, to ste vi, uvaženi kolega. Jedva sam vas prepoznao iza tog umnog čela.

Ćosić: (umno) Ja sam, kolega, ja – ako se to tako može reći…

Basara: (brižno) Pa, kako je? Kako žena, kako deca?

Ćosić: (brižno, brižno) U ovom vremenu sveopšteg posrnuća, u ovom istorijskom trenutku sunovrata svih vrednosti, u ovom stoleću moralnog devasterijuma – hvala na pitanju – na Dedinju i nije tako loše. Ali, moje misli, osećanja i pregnuća su zaokupljena srpskom nejači koja prolazi Golgotu…

Basara: (brižno) Znači, otišli smo u 3LPM?

Ćosić: (bezbrižno) A ne, mi možemo i ono što ne možemo!

Basara: (za sebe) Možemo, Crven Ban…

Ćosić: (za iotačestvo) A lepo sam, još aprila 2002. predveče, zapisao da naši intelektualni i moralni nihilisti, saradnjom sa gospodarima sveta, razaraju ostatak nacionalne svesti i dostojanstva. I, da nikad, nikad, nikad u prošlosti, čak ni u vreme dekadencije titoizma, Srbijom nisu vladali, bili moćniji i glasniji, gori, pokvareniji, beznačajniji ljudi. I da najmoćniji, Koštunica i Đinđić, ima dugo da vladaju jer su im protivnici slabi…

Basara: (za društvo u ćošku) Lepo rečeno, profesionalno nacionalno…

Ćosić: (za naraštaje) Ja sam, kolega, još tada dao jedan intervju u kojem sam sve to potanko. Razgovarao sam i sa tadašnjim engleskim ambasadorom na njegov zahtev – dosadio i bogu i ljudima dok nisam pristao i otišao da popričamo. I sa Čovićem sam razmenio misli, a Patrijarhu sam nakitio jedno pismo da se ceo Sinod krstio…

Basara: (za susedni sto) To, kolega! Tako postupaju pravi nacionalni radenici!

Ćosić: (za pokolenja i ostale poljoprivredne tehničare) Nastavio bih ja, kolega, i te kako bih nastavio u tom pravcu, ali tog aprila 2002. udariše neki mrazevi te obraše breskve, kajsije, trešnje, orahe, rane šljive, kruške… Stradanje voća i seljačke brige su me najviše obuzimale tih dana… A vas, kolega, je l’ vas obuzimalo?

Basara: (za zapisnik) Jok, more!

Ćosić: (za potomstvo) Mene stalno obuzima… Obuzelo me i kada mi Patrijarh nije odgovorio na pismo pa sam nameravao da pišem papi, i kada sam bio duuuuboko zamišljen šta da kažem u Akademiji na naučnom skupu o srpskom pitanju… Najviše me obuzelo u januaru 2003. kada je Đinđić poslao automobil da me odveze kod njega kući. Tu, u njegovoj kujni, četiri sata smo razgovarali o stanju Srbije i politici koju bi trebalo da vodi. Te noći sam shvatio: uz moju pomoć Zoran se menja, stupa na poziciju nacionalnog vođe. U svim bitnim pitanjima unutrašnje i spoljne politike usaglasili smo se i dogovorili da se češće viđamo. Kući sam otišao spokojan: Zoran je politički sazreo, stekao iskustvo, uvideo zablude… Kasnije sam mu dao još nekoliko mojih ideja za novu nacionalnu i državnu politiku, koje je on inteligentno razrađivao…

Basara: (za čitaoce) Šta bi on bez tih ideja, bio bi ko sirak tužni među vihorove…

Ćosić: (za istoriju) Tada su mi svi naši čestitali: Koštunica, Matija, Bora Čorba… Zoran mi se do neba zahvaljivao: „Dragi Dobrice, hvala ti na podršci. Razmišljamo na sličan način“. Sa svih strana su me zvali da dajem intervjue, ali meni smeta publicitet…

Basara: (za čitateljke) Majke ti?

Ćosić: (za posle) Majke mi… Svako pa i pohvalno pominjanje mog imena u novinama kod mene izaziva nelagodu i mučninu. Dosta mi je svake slave, značaja i vrednosti. Godi mi ćutanje i zaborav…

Basara: (za sve) Biće… Za uvek…