Lepotica i zver

U toj zemlji nebo je bilo neobično plavo, najplavlje, trava je bila neobično zelena, najzelenija, cveće je bilo neobično šareno, najšarenije. Ptice su veselo cvrkutale, pčele su veselo zujale, potoci su veselo žuborili. Danju je sunce tu zemlju bojilo zlaćanom bojom, a noću mesec srebrenom.

Sve to se videlo na slici obojenoj najdivnijom ružičastom bojom.

II

Devojke su se često natpevavale. Najlepše je pevala jedna devojka vrane kose, obrvica morskih pijavica, zlatnih ruku. Njena pesma je milovala, njeni prsti su pleli najljupkije vence. Kad bi gorom hodila zanovet bi postiđeno latice savijala, kad bi rekom plovila vrbaci bi se klanjali.

Svi su je voleli, kud god bi pošla na radost bi došla. Svuda su je raširene ruke dočekivale.

I to se videlo na slici obojenoj najdivnijom ružičastom bojom.

III

Među mladićima nasnažniji je bio Princ. Nije bilo parnjaka kojeg nije na pleća oborio, nije bilo kamena kojeg nije najdalje hitnuo. I njegova okretnost bila je na glasu, umeo je stići i uteći. Iza sedam gora i sedam mora pripovedalo se o njegovim podvizima, mnogi velmoža nosio je talisman protiv uroka i njegovih čini.

U boju je bio odlučan, strog ali pravedan. Stizao je na kraju, red zavodio, plen pravično delio. Bio je omiljen među vrsnicima a obljubljen u devojačkim snovima.

Sve to se videlo na slici obojenoj nadivnijom ružičastom bojom.

IV

Jednog bajnog prolećnog dana sudbina je htela da Princ ugleda devojku vrane kose i zlatnih ruku. Ona je bezbrižno sedela na kamen-studencu i pevala jednu setnu pesmu o svom devovanju, a on je besciljno jahao belog konja.

Bila je to ljubav na prvi pogled. U magnovenju. Dve nežne duše su našle jedna drugu. Dva srca zakucala su kao jedno.

Ljubav je ubrzo krunisana brakom. Srećni su bili svi, i staro i mlado, i muškinje i ženskinje, oci su blagosiljali mladi par.

Sve se lepo videlo na slici obojenoj najdivnijom ružičastom bojom.

V

Ali sreći je uskoro došao kraj. Zli ljudi i huda sudba hteli su da zanavek rastave dvoje mladih, on se preselio u carstvo nebesko, a ona na klupu udovičku.

I to se videlo na slici obojenoj ružičastom bojom, dunkl.

VI

Ali, život je tekao dalje… Udovica je dostojno ožalila Princa, redovno mu palila sveće i prinosila poskurice na Pobusani ponedeonik, suzama orosila svaki kutak njihovog skromnog doma i svaki tren njihove zajedničke sreće. Koja se, avaj, ugasi u hipu, zauvek.

Ipak, njezine zlatne ruke nisu mogle da miruju, usne da zaneme. Uskoro se prihvatila posla. Nedugo zatim ona je ponovo zapevala, tužno ali nikad lepše. Pevala je i pevala… Njezina pesma je letela bregovima i doljama, poljima i šumama. S tom pesmom i cela zemlja je letela gore, gore, sve bliže carstvu nebeskom.

Kroz povesma tmastih oblaka opet je granulo sunce i ozarilo njezinu sudbu. I osmeh se vratio na njen mio lik. I nova ljubav se uselila u njezino srce, mada stara zaborava nema. I sve je opet bilo obojeno najdivnijom ružičastom bojom…

A onda se pojavila zver srpskog pravosuđa…