Međusvet

PREDSEDNIK

E, da me čovek pita šta mi je sve ovo trebalo. Onolika zajebancija za ovolicko vlasti: žuti sad obrnuli ćurak i rakolje li rakolje kako mu ja dođem ko engleska kraljica, a vlada je bog i batina. Biće da su i tepihe iz predsedničkog kabineta odneli u Nemanjinu. Kakvi hard-diskovi, kakvi bakrači – zidove su, bre, oljuštili, fikuse rasadili po azerbejdžanskim parkovima, nigde jedne šustikle…

Pa ona talavornica u ponedonik. Napolju upekla zvezda, pa se naoblačilo, unutra zapara, svi gola voda. A nakupilo se to naroda sačuvaj bože! Navrzo se, bre, i Kurta i Murta. Svi su tu kad je muftakus. Ma, da su došli neki garagani, predsednici ko i ja, premijeri, pa đene-đene. Ovako, poslali bašibozluk: četvrti sekretar treće smene Forin ofisa, strina Caka kandidata za poslanika parlamenta, Žika Obretković, muselim jebemliga kojeg vilajeta, dežurni marinac Stejt Dipaertmenta, dva briselska vatrogasca… Iz Regiona došo samo Sima Durdubak, jedva ga navatali.

Pa se to odužilo bog te mazo! Udri himnu, jednu pa drugu – onu drugu nisam pevo, ne znam reči – pa onda uze da govori onaj belomusasti, pa ja uzo da govorim, pa opet pesma, nikad kraja… A ovu moju ufatio zort, ubibila se, samo trepće. Zapara nas podusparila, žuti odneli i onu bolju klimu, ova što je ostala samo mulja vazduh. Mulja i ona što, kao, prevodi mutavima, samo maje rukama.

Al’ izdržasmo. Posle došlo i posluženje, slatko i voda, suvo meso,čvarci, tomovača, šampanjac, salčići… Sve redno. Onda onaj bradonja uvati neko sviralče, pa oplete kolce. Zasviraše i oni njegovi. Jebiga, ja hteo trubače al’ ovo mu dođe po protokolu. More, ponesoše me i ovi, noge ne drže – zamal da povedem kolo. Da ne beja Milanke Karić, bih bogami. Al’ Milanka videla sveta, dama, kaže: ne ide.

Posle svega, noćom, ležim tako pa mislim: stvarno, koji mi je krivak sve ovo trebalo? Mogao sam lepo da pecuckam rakiju u onoj mojoj pitomini i bog da me vidi. A jok ja – zinulo mi dupe da budem neko mudo, pa to ti je.

I mogao sam, bre, da zaigram kolce kad god čujem harmonuiku. Ovako, čekam Petrovdanski vašar u Topoli…

NARODNI POSLANIK

Joj, da me sad vide ćale i keva, moji Vlajko i Desanka, bog da im dušu prosti, ne bi verovali svojim očima: ja, narodni poslanik, ulazim u Narodnu skupštinu preko crvenog tepiha, a garda stoji mirno!

Mislim da bi Vlajko samo promumlao: Vidi, vidi ovog našeg jebivetra dokle je dogurao, sedi sa najboljima među Srbima, sa elitom srpskom…

A keva, ona što me podigla od kilo mesa, moja Desanka, ona bi pritegla povezaču, pa bi dodala: Ma pozlatila se svaka reč iz presude onog Mide sudije što nam ga posla u Zabelu. Da se tamo nije manuo ćorava posla i privatio se politike, ko zna kako bi nam dete završilo. Ovako, upisa se on, još tamo, u stranku i, hvala dobrom gospodu bogu, iščupeta se iz onih jada i belaja od pre robije.

Sad ni pištolj više ne nosi, sem kad ide na poslovne sastanke…